среда, 20.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:14

Менаџери су постали важнији од уметника

субота, 27.06.2015. у 21:57
Фото лична архива

Награду „Васко Попа”, која је основана 1995, добио је ове године Јован Зивлак (1947), песник, есејиста и књижевни критичар, за књигу „Под облацима” (Изабране и нове песме 1979–2014), коју је објавила издавачка кућа „Адреса” из Новог Сада. Награда ће му бити уручена сутра  Гардској кући у Вршцу. У поезији Јована Зивлака, каже се у образложењу жирија, нема авантуристичке радикалности, нити лексичке раскоши и богатства, већ пре поштовања једне усредсређене симболичке и језичке економије, која одлично познаје моћ речи. Зивлак је аутор десетак песничких књига, објавио је и двадесетак песничких књига на другим језицима, добитник је наших најзначајнијих књижевних награда.

У којој мери је ваша поезија у духу песништва Васка Попе?

Попа је живео у добу високе афирмације поезије, њене друштвено прихватљиве еманципацијске улоге. Његова систематичност била је заснована на идеји смисла, улоге поезије у друштву после одбацивања соцреалистичке догме у име модернистичког преврата у којем је учествовао. Линије присуства Попине генерације и моје су се пресецале у нашем коришћењу наследства, у нашем прихватању поезије као непрелазне културе која је тежила да опстане упркос авангардистичким намерама самоукидања. Међутим, ми смо ишли у сусрет скепси, неверици, релативизацији, друштвености као извору људских неспоразума, затамњењу хоризонта који је обећавао утопијско спасење. Попа је, ипак, био јединствени песник, можда један од последњих.

Критика је приметила да у вашој поезији нема револуционарних промена, преко ноћи, да следите своју линију од прве књиге. Да ли се слажете с овом оценом?

Карактер једног песника можете уочити преко језика. Он се није битно мењао, осим у тренутку када сам напустио, након половине седамдесетих, један ексклузиван приступ поезији. У две књиге које сам оставио у предворју, „Вечерња школа” и „Честар”, био сам удаљен од стварности или од њених представа, између симболизација, авангардних формализација, херметизма. Тада сам мислио да је аутономија поезије свето право на самоискључивање. Одбацио сам то, али нисам више веровао да поезија може да промени свет. Схватио сам је као уметност скепсе, као одбацивање екстазе, лирске језичке осетљивости која афирмише људско присуство у времену... Мој језик је постао рефлексивно дистанциран, свет је постао предмет, тело које не можемо никад упознати које нам се непрестано нуди као болест којом смо обухваћени.

У једној од песама кажете: „Свуда су само сенке промена/ које се нису догодиле”. Значи ли то да тапкамо у месту, да се не померамо ка бољем?

Питање напретка, врло је сложено и ми не можемо знати шта је то што нас чини напреднијим од претходника. Напредак се поистовећује са увећањем добра. Неке квантификације можемо извести у сфери неких вредности, али притом заборављамо шта смо изгубили. Филозофи и песници  имају другачије одговоре од политичких планера. Ако посматрамо тривијално поимање среће с којим се манипулише, од политичких до маркентишких гуруа, можемо само да паднемо у очајања. Да ли нас легитимно убијање у име политичких циљева, названо колaтерална штета, чини напреднијим у односу на дивљака? Да ли нас реколонизација малих нација и прикривања милионских злочинстава великих чини напреднијим, да ли нас генетска модификација хране, промена климе, продаја оружја, контрола и дисциплинизација становништва, опадање културе, организовање заборава историјског зла које смо чинили чини напреднијим...?

Песма „Београдска кошава” има и фусноте: објашњавате ко је Доситеј Обрадовић и Душан Васиљев. Јесу ли данашњи читаоци поезије толико неинформисани?

Фусноте су биле припремљене за једног страног издавача, тј. страног читаоца. Потом сам их оставио разумевајући и да смо и ми у времену заборава, и да симболички треба наговестити да су острва нашег памћења све мања.

Ово време није наклоњено уметности и уметницима. Како то коментаришете?

Уметност је изгубила рат са тржишним силама. Експеримент који је почела авангарда, тежећи да укине уметност као нешто посебно и сједини је са животом, знамо то као гесло: поезију ће сви писати, у једној первертираној форми успео је. Неолиберални капитализам је ту утопију остварио као пројекат културних индустрија, где је култура као спектакл свима доступна. Менаџери постају важнији од уметника, а наводни уметници постају дизајнери визуалног, звука, поезије у виду радосних слогана о испуњењу снова свију нас, о самоиспуњењу друштвене улоге човека преко ритуала куповине и поседовања, о добијању предиката посебности, ради којих је требало да се прође кроз сложене авантуре знања, преко робног маркирања. Култура је постала сурогат где се саплићемо са стварима и кошмарним сновима да их купимо. Иза те симулиране инфантилне драматизације света, од секса до култа лепоте, од раскалашних комадања митова слободе, плиткоумних хедонистичких естетизација и свеопште лажи о једнакости у понављању посебности свега и свакога, крије се непромењена људска страст да се влада, да се стратешки штите своја права, да се контролишу нације и појединци, да се господари ресурсима и сл. 

Чини се да немате баш најбоље мишљење о књижевној критици („паметњаковићима који говоре о поезији”), иако сте и сами књижевни критичар?

Критика је озбиљан књижевни посао. Мислио сам ту на посебну врсту критичара чијe је настојање да повећају значај своје јавне улоге важнијe од свега. О критичарима који наводно знају више и од писаца и од саме књижевности, о таквим који накнадно приписују писцима прошлости намере које они нису имали или савременицима које њихови текстови не могу да садрже. Слава таквих критичара важнија је од критике, а њихова друштвена улога од смисла коме су дужни.

Да ли вам се чини да се војвођанска култура затвара у своје границе и да све више слабе везе са централном Србијом?

Затварају се они који могу само локалне финасијере да убеде у значај њихових подухвата, а отварају се они који у територији не виде смисао свог деловања, него у поступцима, проблемима, визијама. Колико могу да приметим, оно што је битно у свету у којем делујем, не затвара се. Напротив.

Проблем културе у Србији је њена маргинализација, њено сиромаштво. Наша издвајања за културу су међу најнижим у Европи и општи тренд обезвређивања наше културе у неразумевању њене улоге за друштво има велики број присталица међу политичким елитама.

Зоран Радисављевић

-----------------------------------------

ВАНУК – политички проблем 

Како гледате на предлог за формирање ВАНУК-а?

Тај проблем који се дуже време појављује у нашој јавности требало би да реше политичке елите. То је неспорно политички проблем. Академије би требало да буду мање важне од културе разговора, од заједничког рада једног друштва на увећавању знања битних за његов опстанак. Чини ми се да се академијама даје већи значај, но што га заслужују. Њихова улога је у деветнаестом веку у националној еманципацији била битна. Сада је њихов значај у опадању. Знање је дислоцирано. Није само у академијама. У Француској нпр. сви важнији мислиоци краја прошлог века су били изван Академије: Сартр, Фуко, Лиотар, Дерида, Бурдије, Барт, Бодријар...

Колико знам ни у једној европској држави не постоје две званичне академије са универзалним претензијама за науке и уметност, постоји мноштво посебних, нпр. за архитектуру, медецину, вино, текстил, поезију, језик и сл. Значење појма академија је врло разуђено. Не постоје ексклузивна права на тумачење и употребу.


Коментари2
8d920
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan R. Popovic, dipl. inz.
Jovan Zivlak, pesnik, odgovor na uobicajeno pitanje novinara u ovakvim intervjuima:"Ovo vreme nije naklonjeno umetnosti i umetnicima. Kako to komentarišete?" pocinje recima: "Umetnost je izgubila rat sa tržišnim silama." Uveren sam da bi umetnik danas, posle sedmogodisnje globalne ekonomske krize, dao slican odgovor (npr. "Umetnost je izgubila rat sa planskim silama|"), i da nase drustvo nije pre 25 godina preslo iz samoupravnog socijalizma u neoliberalni kapitalizam. Jer odrednica o "bazi i nadgradnji" iz Enciklopedije samoupravljaja (1979) i dalje vazi.
Neša ...
Nažalost, potpuno tačna dijagnoza stanja kulture ali i svih ostalih društvenih grana koje su podređene neoliberalnom kapitalističkom suverenom bahaćenju. Problem Srbije je što je vode ljudi koji su duboko deo agende uništavanja civilizacije kakvu poznajemo i što najveći deo javnosti uopšte ne shvata da se njime manipuliše radi dobijanja saglasnosti i podrške za to delovanje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља