Нe само због разних турбуленција у иностранству, домаћи туристи су стуб сваке дестинације. Немачка, која је однеговала манир да се увек бар један краћи одмор њеног држављанина одвијa на локалној дестинацији, а потом на иностраној, најбољи је пример за то. У 2012. ова земља је забележила чак 406 милиона ноћења у хотелима и кампинг одмориштима. Добар део тог броја јесу локални туристи, без којих немачки туризам не би био на овако високом (финансијском) нивоу.
Шта је са Србијом? Наша земља, без мора и развијене туристичке индустрије, бележи око 1,3 милиона иностраних туриста годишње, с константним растом од 15 одсто годишње. Имајући у виду да 2000. године готово ниједан страни туриста није дошао у Србију, ово је велики напредак. Што се броја домаћих туриста тиче, ту не постоји тачна статистика, пре свега зато што се део домаћег туризма одвија у сивој зони, посебно у области руралног туризма, у пансионима или приватним кућама. Ипак, уврежено је мишљење да наши грађани најрадије на путовања иду ван Србије, а то се може јасно видети из пословања овдашњих туристичких агенција – већина њих се бави одлазним туризмом.
Стигло је лето, а са њим и предлог премијера да се летује у Србији како би се стимулисала локална потрошња и подржала туристичка привреда. Добар предлог, јер све суседне државе то већ раде, а ми као земља без мора имамо вишедеценијску традицију да у Србији не летујемо. Заједно са овим предлогом стигла је и подршка владе (потенцијалним) локалним туристима кроз ваучере, где ће свако ко проведе минимум пет ноћи у регистрованом смештају добити 5.000 динара. Пријаве су у поштама, а овај аранжман креће од августа. Шта је проблем са овим предлогом? Два су очигледна: касна најава и директна дискриминација људи који су раније узели годишње одморе. Други проблем је што се део нашег туризма одвија у сивој зони, те они који не оду у хотеле и регистроване апартмане неће добити ваучере. Ипак, то је разумљиво, пореска политика треба да стимулише оне који учествују у плаћању пореза. А ми треба да будемо економске патриоте, поготово јер наша земља као дестинација има шта да понуди. Међутим – море нема. А оно што наше грађане скоро па искључиво лети занима јесте класични „sea, sun and sand” туризам. Они свој одмор радије виде на плажи него у бањи. И зато треба бити реалан: Србија неће у скорије време постати примарна дестинација, већ ће бити дестинација за други одмор.
Не улазећи ни у чија примања, јер економска ситуација је тешка, тренд свуда у свету, па и на Балкану, јесте да се иде на више кратких одмора. Раније су људи одлазили на море по 10 или 20 дана, међутим данас чешће негде бораве седам дана, а потом још три дана негде другде. Угоститељи у Црног Гори, Грчкој и у Србији ово потврђују, говорећи како је проток гостију много већи, док је број ноћења остао релативно исти. Ту лежи наша шанса – да прихватимо Србију као (другу) дестинацију на којој ћемо се одмарати викендом или четири, пет дана. У бањи, у граду, на планини или на Дунаву. Јер заиста смо ценама више него конкурентни, а имамо и шта да понудимо, јер се последњих година доста радило на развоју капацитета и културној понуди. Уосталом, као што туристички посленици за Србију кажу: Пријала је императорима, пријаће и вама.
Destination Office
