Судбина је хтела да се Саид (14), Хасан (22) и Хусеин (26) бежећи свако од својих невоља из далеких домовина сретну баш у Београду, и то у центру за азил у Крњачи. Они су само тројица од више десетина хиљада миграната који пешице или кријумчарским каналима прелазе нашу земљу бежећи од ратних стихија и беде у Сирији, Сомалији, Авганистану, Ираку... И који су последњих недеља све видљивији на улицама Београда.
У редакцију „Политике” јуче поподне ушли су насмејани, упркос свим невољама са којима се суочавају у последње време као и неизвесној будућности. Сигурност су им пружали и њихови пратиоци, чланови Центра за заштиту и помоћ тражиоцима који су са њима од тренутка кад су затражили азил у Србији.
Четрнаестогодишњи Иранац Саид има само једну жељу – да поново загрли родитеље и једногодишњу сестру. Дели их више од 600 километара – он је у прихватном центру надомак Београда, а његова породица у Бечу. Законске процедуре су споре и дуготрајне, али Саид увелико прави планове како да их заобиђе и што пре стигне до породице.
– Ишли смо из Ирана, преко Турске, Грчке, Македоније... Прво смо путовали авионом, а затим возом, комбијем... На крају смо ишли пешке, моја сестра то није могла да поднесе па смо је носили. Знам да смо дошли у Суботицу и преко поља наставили ка граници где је тата договорио да нас превезу колима, за шта је требало да да последњи новац који је још имао – 800 евра. Возило нас је чекало и моји родитељи су ушли у њега кад су нас из шуме напали пљачкаши. Аутомобил је кренуо, а ја сам се уплашио и почео да бежим на другу страну – прича Саид на течном енглеском.
Дечак није могао да умакне одраслима – ухватили су га и отели му торбу, мобилни телефон...
– Нисам знао шта да радим кад су отишли. Видели су ме неки људи, дали ми воде и звали полицију – каже дечак.
Смештен је у прихватилиште у Суботици, а затим преко центра за социјални рад пребачен у азилни центар у Крњачи где чека регулисање докумената о азилу. Али, очигледно их неће дочекати, јер жеља да настави даље и да буде с породицом јача је од свега.
И док Саид прича о путовању са правим дечачким узбуђењем и спреман је да настави пут, Хасан из Ирака жели да остане мало дуже у Србији. Питамо га зашто је напустио домовину? Тужан осмех му прелази преко лица и овог пута уместо на енглеском говори на арапском, уз помоћ преводиоца.
– Радио сам као камерман на телевизији и направио сам филм против Исламске државе. Зато сам морао да побегнем – једноставно каже.
А онда наставља причу: оца и пријатеље, каже, убила му је Исламска држава.
– Не дозвољавају нам да мислимо и желе све да потчине. Ако не мислите исто као они, одмах сте непријатељ. Направио сам филм, после чега ми више није било опстанка у Ираку – прича смирено Хасан.
Побегао је на север Ирака илегалним каналима. Усмеравали су га Курди који су му помогли да стигне у Турску. Из Измира прешао је у Грчку чамцем, за шта је морао да плати 900 евра.
– Најчешће сам ишао пешке, не знам ни колико дуго, месецима... Користио сам џи-пи-ес на мобилном и тако одређивао правац, саветовао се са другим мигрантима. Клонио сам се насељених места, а кад сам стигао у Србију кренуо сам ка Београду – ходајући 20 дана – прича Хасан.
Сад је у нашој земљи, а нада се да ће стићи у Норвешку или Немачку, где му живи родбина.
Од претњи смрћу бежао је и Хусеин из родне Сомалије. Имао је само 17 година, таман је завршио средњу школу и уписао вишу, када су терористи у његовом граду кренули да врбују дечаке да им се придруже и буду њихов алат за остваривање виших циљева. Његов најбољи друг похрлио је да им се придружи, а Хусеин је пробао да га одговори.
– Свашта сам му говорио за њих, а онда је њих неколико дошло код мене и питало ме кога ја називам „бандитима“. Претили су ми и тражили да им се и придружим. Био сам на вишој школи тек четири месеца и нисам знао шта да радим. Због претњи побегао сам у војску Сомалије. Одмах су ме регрутовали и послали на обуку за кадете. Прво сам девет месеци био на обуци, а онда годину дана учио за официра – прича Хусеин.
Све то време терористи малтретирали његову породицу Тврдили су да је Хусеин неверник и да је свима њима живот угрожен уколико се он не врати.
– Обраћао сам се држави да заштити моју породицу – рекли су ми да су немоћни. Да се вратим, нисам могао јер би ме убили. И одлучио сам, кад су ме из војске пустили на одсуство, побегао сам у Кенију – каже овај симпатични младић.
Из Кеније је путовао углавном пешке. Стигао је некако до Турске, а затим гуменим чамцем до Грчке.
– Вожња преко мора била је ноћна мора, више од четири сата у препуном чамцу који је једва одолевао таласима. Видела нас је грчка полиција у бродићу, па смо побегли на оближње острво. Тамо смо путовали кроз шуме и исцрпљени, уморни, жедни и гладни стигли у неко место. Дали су нам воду и храну и сместили у прихватилиште: велику салу где је било више од сто људи. Услови су били катастрофални, ту смо били девет дана – прича Хусеин.
А онда је наставио даље, ка Македонији и Србији. Када се бежи из домовине мораш да имаш одређени новац или помоћ породице и пријатеља: он је успео нешто да уштеди, а касније су му помагали други.
– Нико од нас не носи новац са собом, опљачкали би нас успут. Кад стигнемо у неко место, јавимо и пошаљу нам брзом поштом – наводи наш саговорник.
У Србију је ушао пешке, а затим се упутио ка Београду. Успут су га сретали људи, давали му да једе. За наш народ има само речи хвале, помагао му је ко је колико могао.
– У контакту сам са породицом преко вајбера. У међувремену терористи су ми убили брата, а савет мојих је: не враћај се. И немам где да се вратим – тихо каже Хусеин.
----------------------------------------------------------------------------------------------
Проћи ћу кроз мађарски зид
Хусеин из Сомалије верује да ће већ за неколико дана кренути даље, ка Мађарској. Питамо га да ли зна за зид који наши суседи убрзано граде. Чуо је за ту, још једну препреку на његовом путу. Баш као и други мигранти.
– Не могу они да затворе баш све, пролаз се увек нађе – додаје с осмехом.
Дестинација му је Норвешка. Из Сомалије је побегао пре више од годину дана, а када ће стићи у земљу где га, верује, чека боље сутра – не зна.
