понедељак, 16.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:33
НЕ САМО О ПОСЛУ ВЛАДИМИР ПАНОВИЋ

Виртуоз из Рибнице

Још као четрнаестогодишњак, док је свирао школску хармонику из робне куће, маштао је да постане члан Народног оркестра, а остварио је и много више од тога...
Аутор: Драгољуб Стевановићпонедељак, 06.07.2015. у 08:00
Владимир Пановић, један од Краљевчана који су родни град прославили музиком

Град Краљево познат је по врсним извођачима народне музике: Тозовац и његов отац, чувени предратни хармоникаш Тоза, Лепа Лукић,  Снежана Ђуришић, Миша Мијатовић, Раша Павловић, Новица Неговановић... Из Краљева је и маестро на хармоници, Владимир Влада Пановић, шеф Народног оркестра Радио Телевизије Србије од 2010. године, када је на том месту заменио исто тако великог уметника и дугогодишњег шефа националног оркестра Љубишу Павковића.

Пановић је још као дечак са 14 година, док је похађао средњу музичку школу „Стеван Мокрањац”, пожелео да једнога дана засвира у Народном оркестру, који је 1935. године основао чувени Властимир Поповић Царевац.

– Прву хармонику добио сам у деветој години. То су биле оне црвене, које су се седамдесетих година прошлог века продавале по робним кућама. Био сам неизмерно срећан када је отац удовољио мојој жељи и купио ми тај инструмент који је мени у животу постао и љубав и страст и хоби и професија – прича Влада и напомиње да су му родитељи, отац Мића и мајка Загорка, пуно помагали на почетку каријере.

Калаузом до свирке

Једини проблем би настајао кад попусти у школи. Онда би отац као казнену меру закључавао хармонику у једну просторију у кући на месец дана, док не поправи оцене. Али Влада није могао да издржи тако дугу временску казну, па нам прича како је једног комшију Словенца наговорио да му направи калауз, наравно сакривши прави разлог зашто је хармоника под кључем.  Чим би отац изашао из куће, он би се докопао свог инструмента и вежбао. Али морао је и  оцене да поправи, да не љути родитеље и ризикује нову казну.

Пановић је по завршетку ниже музичке школе уписао и средњу, додуше теоретски одсек и клавир, јер се хармоника као инструмент није изучавала. Њега је пре свега занимала наша традиционална музика чије мелодије и ноте као да су се сливале са шумадијских река и пропланака попуњавајући мозаике у нашој богатој уметничкој и музичкој заоставштини.

Одушевљавали су га телевизијски наступи и начин свирања Народног оркестра, волео је ту елеганцију и стил извођења. Потајно се надао да ће и он једнога дана постати део те елите, тако да му није било тешко да сатима вежба, да усавршава „украсе” које је скидао преслушавајући једну те исту касету док се трака не би искидала.

Морао је сам да се усавршава, јер школски професори нису у њему довољно препознали ту страст за изворним мелосом, за врањанским карасевдахом, дивним македонским мелодијама, босанским севдалинкама, благим моравским мелодијама са специфичним шармом којем није могао да одоли.

– Многи су локални хармоникаши свирали лепо и били врсни мајстори свог заната, али то није било на оном нивоу којем сам тежио – каже Пановић.

 Осим мелодија са ових простора, Влада је волео и са мајсторским умећем да се опроба у разним музичким жанровима.

– Хармоника је чудо од инструмента. Као један омањи оркестар. И то је разлог зашто ме је увек фасцинирала. Левом руком си басиста, челиста, гитариста, а на десној страни имаш клавир, што уметнику пружа небројене могућности. То богатство звука омогућава да се с лакоћом одсвира не само шумадијско коло и моравац него и аргентински танго, француске шансоне, џез. Зато сам напоредо с нашом народном музиком често свирао и музику са других меридијана, али и мелодије целог Балкана: румунске , бугарске, грчке песме... – прича наш саговорник.

У оркестру Мише Мијатовића

Са његових 17–18 година почеле су и прве свирке, тезге по околним бањама, Матарушкој и Врњачкој, наступи на саборима и свадбама, у ресторанима и малим музичким фестивалима. Његов већи улазак у свет естраде било је учешће у пратећем оркестру Наде Обрић, у то време једне од најпопуларнијих певачица у Југославији, а прво јавно појављивање било је на Телевизији Сарајево.

После служења војног рока наставио је каријеру у оркестру Мише Мијатовића и ту остао пуних осам година. Од свог музичког идола Љубише Павковића добио је позив да дође на аудицију 1999. године за члана Народног оркестра РТС.

– Мојој срећи није било краја. Наравно, прошао сам и почео да свирам поред шефа. Често сам се појављивао и на телевизији, у популарним емисијама као што је „Једна песма, једна жеља”. У Народном оркестру РТС највише је дошла до изражаја та моја упорност из ранијих година, кад сам упорно вежбао и усавршавао се... Био сам добро припремљен па ме је ускоро Љубиша поставио за свог заменика, а када је пре пет година отишао у пензију Музичка продукција ПГП именовала ме је за новог шефа Народног оркестра – прича Влада Пановић.

Тако је постао и наследник једног Царевца, Радета Јашаревића, Бокија Милошевића.

– Бити руководилац у једном таквом тиму врхунских музичара са великим бројем инструмената за мене је била и остала велика част. Остварење дечачких снова. Ипак, нисам се уплашио велике одговорности, учио сам и припремао се цео живот за то. Данас је репертоар постао захтевнији и комплекснији, композиција је све више, има доста тога на нашем програму, од Мокрањчеве музике и заједничких наступа са националним хором, до такозване класичне народне музике па и новокомпонованих песама које су стекле популарност и једног дана ће и оне постати део народне баштине – вели наш саговорник.

Љубитељи народне музике сигурно су пратили серијал „Даровница”  Радио Београда, бројне телевизијске емисије. Осим већ поменуте „Једна песма једна жеља”, ту су и „Песма без граница”, па „Свирај оно наше”, а од септембра у припреми је нови серијал.

Ту су и свакодневне вежбе, снимања за Фонотеку Радио Београда, гостовања, рад са младима. Наш саговорник истиче да никад оркестар није бројао оволико чланова, што наравно повећава и квалитет звука, а важна је и подршка коју добијају од Музичке продукције.

Још једна подршка је неизмерно важна. А то је она породична.

– Као што су ми некада моји родитељи помагали да се на миру посветим својој великој љубави и да развијам свој таленат, тако ми данас моја супруга Сања даје велику подршку, јер без ње не бих могао да будем то што јесам. Није лако бити супруга уметника, ту су и честа одсуствовања, турнеје, а она је и свој посао запоставила и посветила се мени и деци. Наш син Милош, седамнаестогодишњак, талентован је за кошарку и игра за ОКК Београд, док је ћерка Дуња на студијама Факултета политичких наука, на смеру за дипломатију – поносан је Пановић.

Ген за историју

Има он и ген за историју, не само за музику (Дуња је наследила то интересовање за друштвене науке од оца), а посебно га занима тематика Другог светског рата. Из знатижеље пропратио је и поратно раздобље, све тамо до седамдесетих година, и може да се похвали да је не само прочитао велики број књига и студија о том добу, већ и да је кроз то читање и разговоре сазнао и велики број пикантерија везаних за високу политику.

Наравно, ништа не може да замени музику. Најрадије слуша песме централне Србије, али и босанске севдалинке, македонске, војвођанске... Једна од омиљенијих му је „Стани, стани, Ибар водо” мелодија његовог родног краја, Краљева, кроз које протичу три реке: Ибар, Западна Морава и Рибница. Па кад се неко упита откуд у Краљеву толико врхунских музичара, и певача и инструменталиста, а нарочито хармоникаша, помисли да то сигурно долази од тих река, које теку баш као и музика. Можда и јесте у томе тајна.

--------------------------------------------------------------

Музика милује, грли, лечи...

– Ако вас музика не излечи, онда то није музика. Она треба да помилује, загрли – каже Влада Пановић и посебно истиче уметничку вредност песама које су постале класика: „Стојанке бела Врањанке”, „Магла паднала в долина”, па композиције Крњевца, Драгише Недовића, Радета Јовановића... Помиње и „Чај горо лане моје”, „Лепо ти је бити чобаница”, „Играли се коњи врани” и „Прођох Босном кроз градове“

– Волим босанске севдалинке јер су их три народа плела, а отпевали сјајни уметници као што су Нада Мамула, Сафет Исовић и други. Па Македонија, тако мали народ а тако велика музика, слатка, нежна, не можете да јој одолите. Волим и Војводину, Александра Дејановића и много других извођача, па врањанске „Милкано дадо мори”, коју је врхунски отпевао Станиша Стошић.

--------------------------------------------------------------

Потцењена народна музика

Познатом хармоникашу је жао, истиче,  што се на нашој Музичкој академији не изучава довољно оркестрирана народна музика коју је поставио Царевац, мелодије које су од педесетих година изводили Даница Обреновић, Анђелија Милић, Павле Стефановић, Драгољуб Лазаревић.... У Бугарској на чак четири академије изучавају народну музику, додаје, тако да је укорењена и у младим генерацијама. 

--------------------------------------------------------------

Награде

Непрекидан рад на усавршавању довео је Владу Пановића и до значајних награда, као што су Прва хармоника Србије (Аранђеловац 1994. године),Прва хармоника Југославије (Сокобања 1997. године), награда листа „Вечерње новости” 1997. године. За матичну кућу ПГП-РТС 2008. године снимио је свој први ЦД под називом „Хармоником кроз Србију”, који представља својеврсни омаж српској хармоници, а већ 2009. године реализује и свој ауторски првенац – ЦД „Балкански мотиви”.Музички критичари истичу да Пановић поседује изванредну музикалност и музичку интелигенцију, помера границе свог умећа и веома успешно изводи познате композиције светских аутора, пре свега из области џез стандарда и филмске музике, али и француске шансоне, руске романсе и аргентински танго, добијајући похвале и признања од врсних познавалаца и великих музичара целога света.


Коментари2
03f07
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Гале
Пановић је велики радник и није чудо што је толико постигао. Покојни Милан Бешић Чупа, хармоникаш из Краљева би сваком колеги посатвио питање: "Какав си у басу"?
M. Pavlovic
Urednice i ti autore teksta red bi bio da znate da se Vlastimir Carevac ne preziva Popovic vec PAVLOVIC, takodje ni Danica se ne preziva Obrenovic nego OBRENIC. A ako ovo znate i dozvolite da prodje kao greska onda ste mnogo neodgovorni !!!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља