Српскa књижевнa задругa је крајем новембра прошле године упутила писмо Секретаријату за културу Скупштине града Београда, у којем предлаже постављање три-спомен обележја великом српском песнику, књижевнику и академику Стевану Раичковићу који је преминуо о Ђурђевдану 2007. године. СКЗ предлаже да се поставe „песникова клупа на Славији”, биста на Калемегдану и спомен-плоча на згради у којој је живео.

У српској књижевности 20. века, каже се у образложењу предлога, Раичковић спада међу највеће песнике. Његово име одавно је на листи коју чине Дучић, Ракић, Црњански, Десанка, Попа, Миљковић...

Познато је да је Раичковић рођен 1928. године и да је од ране младости живео у Београду, где је радио, најпре у Радио Београду, потом као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Његова адреса била је Улица Светог Саве 19, а Славија – омиљено и свакодневно место сусрета и предаха.

У Српској књижевној задрузи, „Просвети”, Нолиту, Матици српској објавио је своје најпознатије песничке књиге, које су, једна за другом, постајале важни датуми у историји савремене српске књижевности: „Песма тишине” (1952), „Балада о предвечерју” (1955), „Касно лето” (1958), „Тиса” (1961), „Камена успаванка” (1963), „Стихови” (1964), „Пролази реком лађа” (1967), „Варке” (1967), „Записи о Црном Владимиру” (1971), „Случајни мемоари” (1978), „Точак за мучење” (1981).

Под насловом „Песме”, штампано је више избора из Раичковићеве поезије. Био је најмлађи аутор знамените библиотеке Српска књижевност у 100 књига (1972).

БИГЗ и „Просвета” објавили су 1983. године његову Сабрану поезију, у шест књига, а Завод за уџбенике Сабрана дела, у десет томова.

Српска књижевна задруга била је издавач који је Раичковићу дао највећа признања: неколико издања у редовном „Колу”, најстаријој едицији у Срба и у овом делу Европе. За књигу изабраних песама у „Колу” Раичковић је добио Његошеву награду. Остале награде биле су: Седмојулска, Октобарска, Змајева, Удружења књижевника Србије, „Бранко Миљковић”, Награда Српске књижевне задруге за животно дело. Српска књижевна задруга је објавила двадесет књига овог песника.

Стеван Раичковић спада и у наше највеће писце за децу. Његове књиге „Велико двориште” (1955), „Дружина под сунцем” (1960), „Гурије” (1962), „Крајцара и друге песме” (1971), „Ветрењача ”(1974), „Мале бајке” (1974), „Слике и прилике” (1978) чине и обавезну и слободну лектиру – антологијске примере прозе и поезије за децу.

Награду „Милош Н. Ђурић” добио је за поетске препеве, од којих су најпознатији: „Шекспирови сонети”, „Шест руских песника”, „Словенске риме”...

Избор из поезије нашег песника штампан је на више језика: руски, пољски, чешки, словачки, мађарски, бугарски и други.

Свакодневна стаза Стевана Раичковића, којом је он ишао на посао, шетао, сретао сапутнике, смишљао и памтио речи, риме, стихове – била је од Улице Светога Саве и Славије, дуж Краља Милана где му је била Српска књижевна задруга, преко Теразија, до Чика Љубине где је био запослен у „Просвети”, и до Кнез-Михаилове, где је био члан Српске академије наука и уметности.

Стеван Раичковић био је леп и висок човек, господског држања. Његови савременици памтиће његов став и ход центром Београда. Тај Београд он је волео и опевао.

Од Славије до Калемегдана и данас лебди сенка великог песника.

Да би и будућа поколења памтила Стевана Раичковића и осећала га својим, као део Београда и његове културе, једнако и као део велике српске поезије, Српска књижевна задруга предлаже да се у нашем главном граду поставе три спомен-обележја.

Скулптуру „Песникова клупа на Славији” требало би поставити испред старог хотела „Славија”, где је Раичковић имао обичај да застане, седне, посматра живи прстен и круг великог београдског трга – нашег и сопственог живота. Они који су га познавали и сада помисле да ће га угледати на тој клупи, међу обичним пролазницима, а песник баш у обичним и свакодневним стварима открива дубока и сложена значења.

Године 1999, 15. маја, док је Београд био под бомбама, Раичковић је написао песму „Торзо (II)”:

На тргу Славије: у дубокој тмини
Седим сам на клупи... ко да сам једини...

Кад ми срце замре... мисао ми почне
Да куца на обе кости слепоочне...

А кад се и она расплине у мраку:
Седим... као део клупе... налик знаку...

Клупа од бронзе и песник од бронзе треба да буду култно место – не само споменик песнику Славије и Београда, него и туристичка атракција: клупа где ћемо се фотографисали са песником.

Спомен-плочу би требало поставити на згради у Улици Светог Саве 19, где је песник живео, а бисту на Калемегдану, уз споменике осталих бесмртника. Спаја их начин живота и начин погледа на свет – књига и мисао.

Из Секретаријата за културу Скупштине града Београда, иако су прошла два и по месеца, каже Слободан Ракитић, председник СКЗ, није још стигао никакав одговор. Ракитић подсећа да је СКЗ, својевремено, предложила подизање споменика Доситеју Обрадовићу (рад Рудолфа Валдеца) и Вуку Ст. Караџићу (рад Ђорђа Јовановића). Модел Вуковог споменика, израђен у бронзи 1932. године, налази се у Српској књижевној задрузи. Велики споменик је постављен 1937. године на углу Булевара краља Александра и Рузвелтове улице, где се и данас налази.

У Секретаријату за културу Скупштине града Београда потврдили су нам да су писмо добили и да је предлог „у процедури”. Комисија за споменике и називе тргова и улица заседаће следеће недеље, а на дневном реду биће и предлог Српске књижевне задруге.