среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:43

Стеванова клупа на Славији

Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 17.02.2008. у 22:00
Стеван Раичковић у СКЗ (Фото Т. Јањић)

Српскa књижевнa задругa је крајем новембра прошле године упутила писмо Секретаријату за културу Скупштине града Београда, у којем предлаже постављање три-спомен обележја великом српском песнику, књижевнику и академику Стевану Раичковићу који је преминуо о Ђурђевдану 2007. године. СКЗ предлаже да се поставe „песникова клупа на Славији”, биста на Калемегдану и спомен-плоча на згради у којој је живео.

У српској књижевности 20. века, каже се у образложењу предлога, Раичковић спада међу највеће песнике. Његово име одавно је на листи коју чине Дучић, Ракић, Црњански, Десанка, Попа, Миљковић...

Познато је да је Раичковић рођен 1928. године и да је од ране младости живео у Београду, где је радио, најпре у Радио Београду, потом као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Његова адреса била је Улица Светог Саве 19, а Славија – омиљено и свакодневно место сусрета и предаха.

У Српској књижевној задрузи, „Просвети”, Нолиту, Матици српској објавио је своје најпознатије песничке књиге, које су, једна за другом, постајале важни датуми у историји савремене српске књижевности: „Песма тишине” (1952), „Балада о предвечерју” (1955), „Касно лето” (1958), „Тиса” (1961), „Камена успаванка” (1963), „Стихови” (1964), „Пролази реком лађа” (1967), „Варке” (1967), „Записи о Црном Владимиру” (1971), „Случајни мемоари” (1978), „Точак за мучење” (1981).

Под насловом „Песме”, штампано је више избора из Раичковићеве поезије. Био је најмлађи аутор знамените библиотеке Српска књижевност у 100 књига (1972).

БИГЗ и „Просвета” објавили су 1983. године његову Сабрану поезију, у шест књига, а Завод за уџбенике Сабрана дела, у десет томова.

Српска књижевна задруга била је издавач који је Раичковићу дао највећа признања: неколико издања у редовном „Колу”, најстаријој едицији у Срба и у овом делу Европе. За књигу изабраних песама у „Колу” Раичковић је добио Његошеву награду. Остале награде биле су: Седмојулска, Октобарска, Змајева, Удружења књижевника Србије, „Бранко Миљковић”, Награда Српске књижевне задруге за животно дело. Српска књижевна задруга је објавила двадесет књига овог песника.

Стеван Раичковић спада и у наше највеће писце за децу. Његове књиге „Велико двориште” (1955), „Дружина под сунцем” (1960), „Гурије” (1962), „Крајцара и друге песме” (1971), „Ветрењача ”(1974), „Мале бајке” (1974), „Слике и прилике” (1978) чине и обавезну и слободну лектиру – антологијске примере прозе и поезије за децу.

Награду „Милош Н. Ђурић” добио је за поетске препеве, од којих су најпознатији: „Шекспирови сонети”, „Шест руских песника”, „Словенске риме”...

Избор из поезије нашег песника штампан је на више језика: руски, пољски, чешки, словачки, мађарски, бугарски и други.

Свакодневна стаза Стевана Раичковића, којом је он ишао на посао, шетао, сретао сапутнике, смишљао и памтио речи, риме, стихове – била је од Улице Светога Саве и Славије, дуж Краља Милана где му је била Српска књижевна задруга, преко Теразија, до Чика Љубине где је био запослен у „Просвети”, и до Кнез-Михаилове, где је био члан Српске академије наука и уметности.

Стеван Раичковић био је леп и висок човек, господског држања. Његови савременици памтиће његов став и ход центром Београда. Тај Београд он је волео и опевао.

Од Славије до Калемегдана и данас лебди сенка великог песника.

Да би и будућа поколења памтила Стевана Раичковића и осећала га својим, као део Београда и његове културе, једнако и као део велике српске поезије, Српска књижевна задруга предлаже да се у нашем главном граду поставе три спомен-обележја.

Скулптуру „Песникова клупа на Славији” требало би поставити испред старог хотела „Славија”, где је Раичковић имао обичај да застане, седне, посматра живи прстен и круг великог београдског трга – нашег и сопственог живота. Они који су га познавали и сада помисле да ће га угледати на тој клупи, међу обичним пролазницима, а песник баш у обичним и свакодневним стварима открива дубока и сложена значења.

Године 1999, 15. маја, док је Београд био под бомбама, Раичковић је написао песму „Торзо (II)”:

На тргу Славије: у дубокој тмини
Седим сам на клупи... ко да сам једини...

Кад ми срце замре... мисао ми почне
Да куца на обе кости слепоочне...

А кад се и она расплине у мраку:
Седим... као део клупе... налик знаку...

Клупа од бронзе и песник од бронзе треба да буду култно место – не само споменик песнику Славије и Београда, него и туристичка атракција: клупа где ћемо се фотографисали са песником.

Спомен-плочу би требало поставити на згради у Улици Светог Саве 19, где је песник живео, а бисту на Калемегдану, уз споменике осталих бесмртника. Спаја их начин живота и начин погледа на свет – књига и мисао.

Из Секретаријата за културу Скупштине града Београда, иако су прошла два и по месеца, каже Слободан Ракитић, председник СКЗ, није још стигао никакав одговор. Ракитић подсећа да је СКЗ, својевремено, предложила подизање споменика Доситеју Обрадовићу (рад Рудолфа Валдеца) и Вуку Ст. Караџићу (рад Ђорђа Јовановића). Модел Вуковог споменика, израђен у бронзи 1932. године, налази се у Српској књижевној задрузи. Велики споменик је постављен 1937. године на углу Булевара краља Александра и Рузвелтове улице, где се и данас налази.

У Секретаријату за културу Скупштине града Београда потврдили су нам да су писмо добили и да је предлог „у процедури”. Комисија за споменике и називе тргова и улица заседаће следеће недеље, а на дневном реду биће и предлог Српске књижевне задруге.


Коментари4
d21d6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milos Bjelic
Svi mi koji smo ga poznavali i koji smo drugovali s njim pozdravice ideju o klupi. I ne samo to. Mislim da njegovo ime treba dati kakvoj novoj skoli. Da poezija ne izumre sa pesnicima.
Citalac iz Pariza
Obavezno ! Sprovesti to pod hitnio !
Stevo
I dogovorite se sa merom! Kakav sud! Smireno, popricajte skupa i dogovorite, nije to tesko.
Milos Raickovic
Koliko je meni poznato, SKZ nije predlozila da se na Slaviji postavi klupa sa statuom mog oca, vec samo klupa bez statue, ali sa plocom na kojoj bi pisalo da je tu Stevan cesto sedeo. Kao sin i jedini naslednik Stevana Raickovica, zelim da obavestim javnost da ja podrzavam jedino postavljanje biste, rad vajara Aleksandra Zarina, na Kalemegdanu, i stavljanje spomen ploce na zgradu u kojoj je Stevan ziveo. Ja sam kategoricno protiv klupe sa statuom na Slaviji, i za tako nesto ne dajem pristanak. Spreman sam da se i sudskim putem suprostavim ovakvom projektu. Takav projekat nije u Stevanovom duhu, i Stevan bi sam bio ocajan da zna da ga pretvaraju u turisticku atrakciju. Takva statua nanece grubu povredu meni i mojoj porodici, a i Stevanovim prijateljima. Najintimniji Stevanovi prijatelji, Beckovic, Rakitic, Maksimovic, Nikolic, i drugi, takodje su protiv ovakve morbidne tvorevine. Ono sto Stevanovi prijatelji i ja predlazemo je klupa na Slaviji bez statue, ali sa spomen-plocom. Stevan je znao za meru, kako u poeziji, tako i u zivotu, i s merom ga treba postovati. Milos Raickovic 18.2.2008.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља