субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:20

Спортска победничка какофонија

Аутор: Иван Ергићсреда, 08.07.2015. у 08:15

Фудбал, као и сваки масовни спорт, ирационалан је феномен и у томе лежи део његове лепоте и заводљивости. Ово је још израженије у земљама у којима је ова игра део културе и традиције. Када се догоди успех неке националне селекције, читава нација га доживљава као свој, иако се тај подвиг није десио због стања у друштву, виталности организације или институција, већ управо упркос њима. Због тога је на рационалном нивоу крајње чудно због чега га друштво доживљава као своје достигнуће и на помпезан начин саучествује у њему. Зато спортисти, који су се више-мање сопственим снагама изборили за успех, интимно увек осећају крајњи презир према онима који га касније присвајају.

Спортска славља указују на симптоматику друштва, a недавни дочек младих фудбалера то нам је потврдио. Поред родољубне какофоније и застрашујуће неукусног скандирања, уочљив феномен је и већ легендарна клерикализација спорта, која има профану и фолклорну димензију, а по свом карактеру представља негацију саме духовности. Нигде на директнији начин не постоји истовремено клањање идолима и покушај спиритуализације успеха, ако се тако може уопште назвати. Молитва је, очигледно и по сведочењу, била искоришћена за хомогенизацију екипе, стварање тимског духа и менталне снаге, што је још једно безочно извитоперење религиозности и њена крајња инструментализација.

Сујеверје, паганизам и квазирелигиозност, који често на накарадан начин делују заједно, саставни су део психолошке припреме многих играча, али и читавих тимова, и они служе смањењу такмичарске неурозе. О оваквим стварима свештенство већ традиционално ћути, јер ако бисмо рекли истину о овим суштински паганским ритуалима, иконографији на утакмицама, понашању самих навијача и играча, који већ ритуално и хронично „узимају залуд име господово”, разголитила би се права природа њиховог верништва, а црква, која се традиционално популистички и покровитељски понаша, доживела би негодовање и отпор.

У мањим земљама које хронично економски заостају за богатим то је раширено до крајњих граница. У Србији јавност поседује донекле разумљиву потребу за рехабилитацијом националног достојанства после свих понижења које су донели рат, изолације, немаштина и сиромаштво: подвизи људи који носе националну одору често су једини трачак радости и идентификације. Успех оних који наступају са националним симболима увек је и психолошки феномен. Трезвена доза родољубивости може да буде значајна за здраво функционисање друштва, али овај облик његовог изражавања јесте један од баналнијих и претвара се у националистички кич.

Као што црква лицемерно ћути о карактеру духовности и колико је она поружњена тим начином њеног испољавања, тако и психолози и педагози ћуте о младима. Када млад човек, а ови наши репрезентативци су још у тинејџерским годинама, доживи ту врсту признања, која иде чак до епитета „хероја нације”, ирационалног дивљења и обожавања, тешко је очекивати зрелост која ће моћи да апсорбује толику количину акламације и наклоности. Хероизација и спектакуларизација захватају најосетљивије слојеве друштва, пре свега децу, и иду од њихове бруталне изложености помпезним ТВ такмичењима, све до оваквих спектакла од националног значаја.

Судећи по њиховим ставовима, врло је очигледно да читаву јавност, која је позвана да коментарише успех, и спортске психологе који су у тренду, не занимају ти млади људи на хуманој и здраворазумској основи.Већина аналитичара подлеже еуфорији, док се позив на разум и спуштање лопте тумачи као „хејтовањe” и, на крају, као непатриотизам, а тога се коментатори конформистички највише плаше.

Млади играчи су готово увек копија својих старијих колега, који су одрастали у ненормалним условима, што је додатно појачано извитопереним специфичностима домаће фудбалске сцене, препуне гротескних и опскурних ликова и односа. Не чуди, стога, што они постају самодовољне надобудне звезде, али чуди парохијални менталитет њихових тутора, људи који, без обзира на то што су прошли свет, и даље показују зачуђујућу количину провинцијализма. Њихови супервизори и педагози не желе да се ти клинци развијају као здраве, слободоумне и аутономне личности.

Када нестану тапшачи по рамену, играчи се враћају својим корумпираним клупским функционерима, менаџерима са криминалном позадином, родитељима који у њима виде излаз из хроничне немаштине, и навијачима којиих дисциплинују шамарима и другим врстама понижења. Исто тако, јавност која тражи смену одређеног човека или радикалне промене унутар фудбалске организације, надајући се да ће на тај начин оздравити, показује да не разуме начин на који функционише фудбалски свет и фудбалско тржиште.

На крају, јавност и навијачи, чију динамику и обрасце мишљења намећу таблоиди, страхују да ће се ова генерација претворити у, недајбоже, садашње првотимце, који су, према њиховом мишљењу, размажене и разуларене звезде са ниским коефицијентом интелигенције, људи без основне културе и укуса. За то је већ прекасно, јер ти млади људи су одрасли по моделу својих узора, домаћих и страних, а недавни велики успех ће само додатно да поремети здрав и нормалан процес сазревања. Иста та јавност, која од њих управо ствара мале богове, сутра ће се лицемерно згражати над њиховом бахатошћу, неписменошћу или отуђеношћу. А они су њихов производ, производ друштва.

Бивши фудбалски репрезентативац


Коментари13
c2043
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tony Montana
Pustite narod nek se raduje! Ovo je mala zemlja,i svaki uspeh treba da se proslavlja.Ove uspehe sportista,ne doživljavam kao svoj uspeh.ali mi je lepo kad moja zemlja bude prvak Evrope u košarci ili sveta u fudbalu.Nemam ništa protiv religije! Ako fudbaleri veruju u boga i ako misli da im to pomaže,to je u redu.Tako da ne razumem ove,kojima sve smeta.Opustite se ljudi!
Бранислав Мандушић
Дуцијевим стопама. Свиђа ми се текст. Иван је врло разборит млади човек.
Valsimot Valsimot
Sve u stilu: "To je nama, nasa borba dala, da imamo Tita za Marsala..."
Marko Miletic
Upravo tako,potpuno se slazem.Docek je bio uzas i slike i poruke koje su poslane,ukljucujuci i ono "silovanje" su sramotne.
Vladimir Jeric
Hvala mladi gospodine. Ipak ima nade za moju maticu Srbiju, za mlade generacije. Potrebno je malo veci broj takvih koji mogu da razmisljaju slobodno, bez okova. Hvala.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Спортске приче
Остали коментари
Остали коментари

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља