петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:22

Југоносталгија је наркоза за народ

Аутор: Зоран Радисављевићчетвртак, 09.07.2015. у 22:00
(Фото Томислав Јањић)

Нови роман Драгана Великића (1953), који је објавила издавачка кућа „Лагуна“, носи наслов: „Иследник“. Реч је, како је приметила критика, о његовом најинтимнијем роману, који је, у неку руку, наставак приче започете у роману „Бонавиа“. Аутор пише о смрти своје мајке, детињству, породици, селидбама, путовањима... Радња романа, већим делом, догађа се у другој половини 20. века. За роман „Иследник“ Драган Великић добио је награду „Кочићево перо“, коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, са седиштем у Бањалуци и Београду. Награда ће добитнику бити уручена данас у подне, у „Делфи кафеу“, у Студентском културном центру.

Кога ви, заправо, ислеђујете у новом роману?

Поступак којим градим роман јесте ислеђивање, зато и наслов „Иследник“. У објективу је мајка, породица, градови и државе у којима сам живеo. Заправо, ислеђује се читав један век, од изградње пруге Солун – Београд, крајем 19. столећа, па закључно са 2012. годином, која је била важна на плану личне сторије главног јунака.

С овим романом решили сте да постанете – писац без маске?

Ништа ја нисам решио унапред. Искреност у уметности је много сложенија, него у животу. Не верујем да аутентична књижевна дела настају по матрици у коју се, као у какав компјутерски програм, упише листа жеља и намера. Није писање тек пуко описивање. Оно што наводно описујемо рађа се и расте у нама током рада. У часу када постигнемо интонацију, књижевно дело успоставља властиту логику. Највећи квалитет једног романа јесте чињеница да је написан тако да се у њему све морало одиграти само тим редом и само тим интензитетом како је и написано, и никако другачије. И баш то највише говори о јединствености и посебности уметничког дела.

Вест о смрти мајке затекла вас је у Будимпешти. А онда навиру сећања, преплићу се географске одреднице, временски планови. По чему памтите то време?

Не може се у недоглед живети са свим оним лошим што смо доживели, што се гомилало у нама, и што обухвата велики део нашег сећања. Пре свега, било је то време језиве концентрације свакодневних злочина. Излазак из куће суочавао нас је с реалношћу. Сетимо се шверцера са канистерима, незаменљивих шеика распоређених по тротоарима широм Србије, црне берзе, старе девизне штедње, свих оних видова пљачке, под патронатом државе. То је почетак расула чије последице и данас осећамо. Дуг је пут до уређене државе. Да се разумемо, и у уређеним демократским друштвима има неправде и лоповлука, али постоји систем који се против тих појава више или мање успешно бори. Код нас је управо систем легло криминала и корупције. То нашу ситуацију чини безнадежном. Грађани постају апатични. У таквим околностима велике су могућности манипулација.

С носталгијом говорите о прошлом времену, сећате се Маријане Держај, Иве Робића, Ладe Лесковара, Рите Павоне, Серђа Ендрига... Јесте ли југоносталгичар?

Шта значи југоносталгичар? То је флоскула која маскира. Наркоза за бесловесни пук. Коме то после свега што нам се догодило није јасно да су заговорници турбо српства и хрватства, највећим делом, бивши комунисти, који су моћ и богатство стицали као врли Југословени. Из истог су легла ти узорни Титови омладинци, кадровски накот који је неуморно и доследно деценијама спроводио снагу воље над здравим разумом. Уосталом, Туђман је био Титов генерал, председник фудбалског клуба „Партизан“, а Милошевић социјалистички апаратчик. Побогу, па нису југоносталгичари у Слободану Милошевићу видели синтезу две најскупље српске речи: „слободу“ и „Милоша“, већ проверени Срби, који од свих вештина наjбоље познају вештину трговања.

У зору 24. марта, јунак романа, наратор, бежи у Будимпешту. Бежи од запенушаних говорника, лажљивих песника, похлепних попова, оних што пуних бисага беседе о патриотизму. Може ли се од стварности побећи?

Није питање бекства, већ суочавања. Увек и у свему постоји избор. Ако прихватите да вам свакога јутра насловне стране новина одређују дневни мени – о чему ћете и како мислити, онда чему служи глава, сем као део тела који се покрива капуљачом.

Мајка вам је говорила да „прави писци не измишљају“. Да ли сте је послушали?

Шта бисмо то ми могли измислити, а да није део нашег искуства? Уосталом, и оно наводно измишљено је доживљено. Нема уметности без личног доживљаја, без дара и вештине да се тај лични доживљај литерарно транспонује, да постане и доживљај читаоца, да у њему препозна део властитог живота, не у смислу идентичности ситуација и догађаја, већ емоција које буди.

Наратор каже да кад год му се прохте „може да залупи врата поглавља“. Како писац зна када је роман завршен, када треба да стави последњу тачку?

Крај романа никада не знам унапред, он просто изрони у тренутку када се прича заокружи.

Један од јунака романа је и Александар Тишма. Каква је његова улога?

Не мислим да писац треба да објашњава шта су му биле намере, због чега је нешто написао тако како је написао. Ако прича коју је испричао не ради сама по себи у свести читаоца, залуд онда протезе накнадних објашњења.

Живимо у потрошачком времену, у којем „хорде потрошача“ шетају у фирмираној одећи, и не маре за духовне вредности. Куда то идемо?

Никуда. Ми смо одавно већ стигли. Вампири из Top shopa су међу нама. И не само међу нама, већ и у нама. Постали смо они. Призори по кафеима и клубовима, позориштима и биоскопима, улицама и трговима, све више подсећају на кадрове ТВ спотова. Све је мање личности, а све више клонова из реклама. Завладали су у медијима. Агресивност је постала синоним за памет. ТВ програми се своде на ред глупости, ред баналности, кикот, и опет из почетка. У таквом свету култура je сувишна, јер је база за памет. А памет је опасна. Не подешава се даљинским управљачем.

------------------------------------------------------------------------------------

Такмичење у геноцидима

У Северној Америци, пре доласка Колумба, кажете у роману, живело је око 20 милиона Индијанаца. После четири века – остало их је једва пола милиона. Зар то није највећи геноцид, досад, на свету?

Хоћемо ли се такмичити геноцидима? Историја људског друштва је непрекидни низ сатирања читавих народа и цивилизација. Непојмљиве су размере људског зла. Енглези су таманили Индијанце у Северној, а Шпанци у Јужној Америци. У Африци харају Белгијанци, Португалци, Холанђани. Масовни злочини у двадесетом веку у целини и целости, што би рекао Жика Обретковић, припали су Немцима. За азијски сектор били су задужени Јапанци. Совјети су по гулазима таманили милионе својих. Американци су бацили две атомске бомбе и произвели највише ратова за последњих седамдесет година. Али, Шпанија нису само конкистадори, већ и Сервантес, Гоја, Веласкез... И тако редом, коју год нацију погледали.


Коментари6
f9eee
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Vidikovac
Jugoslavije nema 25 godina. Komunistički diktator, ratni zločinac i masovni ubica Josip Broz, koji je uništio Jugoslaviju, mrtav je već 35 godina. Velika većina radno aktivnih ljudi u Srbiji danas, a posebno mladi ljudi na kojima je budućnost Srbije o tom ružnom vremenu komunističke diktature ne znaju ništa niti ih je briga. Oni o krvavom diktatoru Brozu i njegovoj diktaturi ne znaju ništa, niti ih sa time treba smarati. Dakle jugonostalgija je pokušaj prevare mladih ljudi kako je bilo "strašno lepo" pod Brozom, uprkos bedi, nestašicama, ličnoj nesigurnosti, nedostatku bilo kakavog prava i pravne države idr. Umesto da mladim ljudima ponude budućnost i perspektivu, pedigrirani komunisti na vlasti im serviraju lažne priče o nekoj jadnoj prošlosti. U svim drugim zemljama Istočne Evrope, čak i u Sloveniji i Hrvatskoj, dekontaminacija od komunističkog zla je odavno završena. A u Srbiji još nije ni počela. Tek nakon dekontaminacije od tog zla, Srbiji će krenuti na bolje.
Јадранка Божић
Поштованом господину Драгану Великићу, значајном европском књижевнику, пре свега честитам на добијеној награди и жао ми је што не могу да дођем данас у Делфе на уручење. Овај интервју је сјајна анализа свега онога што нам се догађало на овим просторима у последњих сто година. Дуго нисам била у прилици да чујем истомишљенике. Роман "Иследник" заслужује највећу пажњу књижевне и читалачке јавности и ја га од срца препоручујем, као, уосталом и све остале Великићеве романе. Писац и интелектуалац великог формата и угледа.!
Panta Gruel
Kakav cudni elitizam? Ko li mu je beslovesni puk? Ne kaze ko su to bili pravi onda, a koji su sada nasupret beslovesnima
Слобо Нор
Волим интервјуе са креативним људима који добро поимају нашу ситуацију и стварају нове изразе који осликавају стања у друштву. Издвојићу пар оних који ми се јако допадају: "систем легло криминала и корупције", затим "турбо српство" којем бих додао "неовизантијско вехабијство" које се увукло у цркву и око ње па нам намеће не само нови начин јединоисправног веровања за спасење већ и у неким храмовима занемарује па чак и уништава културно благо сачувано кроз векове (иконостасе и др.). Ово не значи да наше храмове сматрам за "културноисторијске споменике" већ само жалим што неки у црквеном окружењу у име "праве" вере не хају за очувањем црквених вредности које су нам преци оставили и сачували јер тобоже ти стари нису имали појма о Византији. Свака част Византији, али нисам за њено данашње вештачко пресликавање које углавном више личи на КИЧ него на Византију. Добро је да постоје конзерватори који се труде да нам сачувају благо од пропадања.
gas nafta uranijum zlato titanijum
Jugonostalgija narkoza za narod? Mozda ima nas koji ne prihvatamo zelje nekih da Jugoslavija ne postoji? Mozda ne zelimo da idemo na ruku snovima separatista i NATOvaca? Mozda nam je i Jugoslavija malo, pa cemo se prosiriti jednom kad je oslobodimo? Je li jugosnostalgija bila i od 1941-1945? Mozda nismo trebali da je oslobadjamo od Nemaca i ostalih? Pametni su se sirili, nikad im dosta nije bilo, a gospodin bi, mozda, voleo da budemo sve manji? Sto se Britanija ne odrekne Foklanda? Francuska Gvajane? Sto se Ameri ne vrate u Evropu i ostave Indijance na miru? Oni ne govore da je to vestacki, kao sto za Jugoslaviju govore njeni protivnici? Pa oni koji bi da obnove Austro-Ugarsku. Ni oni ne govore da je to vestacka tvorevina, nego samo grabi, bato, od viska glava ne boli! Veca teritorija - vise resursa! A vise resursa...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља