петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:11

Шта би било да је резолуција прошла

Аутор: В. Аранђеловићпетак, 10.07.2015. у 15:00
Зденко Томановић (Фото Танјуг), Милан Шкулић (Фото Бета)

Енглески историчар Дејвид Ирвинг не само да је у својој родној земљи објавио књиге у којима оправдава Хитлера и изражава сумњу у Холокауст, већ је контроверзни поглед на дешавања у Другом светском рату успео и да наплати. Осим бројних предавања, Ирвинг заинтересоване води у туристички обилазак нацистичких логора за 2.900 долара. На путу за Аушвиц, на пример, објашњава да је злогласни логор у ствари „немачки Дизниленд”, направљен заједничким снагама совјетских медија зарад осећаја кривице немачког народа.

Ирвинг у Британији може да прича шта му је воља јер Енглези држе до слободе говора толико да никад нису усвојили законску забрану порицања Холокауста каква у овој или оној форми постоји у 16 држава: Аустрији, Белгији, Чешкој, Француској, Немачкој, Мађарској, Израелу, Лихтенштајну, Литванији, Луксембургу, Холандији, Пољској, Португалу, Румунији, Словачкој и Швајцарској. Међутим, слободу говора Велика Британија очигледно види другачијом диоптријом када је у питању Србија, будући да је у свим верзијама нацрта резолуције које је покушала да прогура у Уједињеним нацијама предвидела забрану порицања геноцида у Сребреници.

„Да је Русија јуче одлучила да не уложи вето, Савет безбедности би усвојио британску резолуцију, што би врло вероватно водило притиску да Србија у своје законе унесе забрану порицања геноцида”, сматра професор Правног факултета у Београду Милан Шкулић.

Идеја да је неопходно законски увести казну за сваку помисао да сребренички масакр није геноцид није нова. Пре неколико година за то се снажно залагала Либерално демократска странка Чедомира Јовановића, али и председница Хелсиншког одбора за људска права Соња Бисерко. Могуће је да су то учинили по угледу на Немачку која не само да затвором кажњава негацију Холокауста, већ је 2007. године затражила од Европског парламента да свака чланица ЕУ предузме мере како би се казнило порицање и тривијализовање геноцида, злочина против човечности и ратних злочина.

Може ли се масакр у Сребреници поредити са Холокаустом? Шта би у случају Србије значила забрана порицања геноцида? Изједначавање опсаде Сарајева са опсадом Стаљинграда, девојчице Злате Филиповић са Аном Франк, а Слободана Милошевића са Хитлером? Под ударом таквог законског решења биле би забрањене многе интелектуалне дебате. Многи истакнути правници у свету оспоравају да се у Сребреници десио геноцид, а и један немачки судија у Хашком трибуналу, Кристоф Флиге, изнео је мишљење да тај термин пристаје само Холокаусту. Амерички професор права са Универзитета у Питсбургу Роберт Хејден сматра да је забрана порицања геноцида нови облик вербалног деликта какав је постојао у СФРЈ. Тада је Амнести интернешнел тврдила да се том одредбом кривичног закона крше људска права из политичких разлога.

– Поређење највећег злочина у историји човечанства над Јеврејима, али и словенским народима у НДХ, посебно Срба, са било којим злочином у некадашњој Југославији била би увреда за жртве Другог светског рата. Тако би се релативизовао тај неспоран систем геноцида који су учинили нацисти и њихови савезници. У историји Другог светског рата није забележено да су Немци било где системски побили мушкарце Јевреје, а поштедели жене и децу – изричит је Шкулић.

Наш саговорник става је да не треба посебно уводити санкције за дела те врсте, већ да о томе треба судити да ли је нешто изречено у намери да се изазове верска, расна и национална мржња.

– Шта бисмо онда радили са Јерменима у случају Турске, или са Србима у Хрватској током НДХ? Забрана порицања геноцида могла би да резултира бројним злоупотребама и довела би до ситуације у којој би судови писали историју, што је врло опасно – сматра Шкулић и додаје да Сједињене Америчке Државе, које су биле значајан фактор у борби против фашизма, нису забраниле негирање Холокауста.

Један број заговорника идеје да се они који оспоравају злочине у Сребреници кривично гоне родио се истовремено с пресудом за геноцид коју је српском генералу Радославу Крстићу изрекао Хашки трибунал. До тада је у српским академским круговима, укључујући и „другу Србију”, готово постојало јединство у ставу да масакр сребреничких муслимана није био геноцид у правном смислу те речи.

Вилијам Шабас, западни експерт међународног права, истиче да је употреба речи геноцид за сребренички масакр „екстравагантна” и сматра да је њено коришћење оправдано само у случају Холокауста.

Дебате о томе да ли је масакр у Сребреници геноцид све мање су правно, а све више питање политичког афинитета. Док једни порицањем геноцида указују на грешке Хашког суда, други би да његове пресуде постану свете књиге.

Зденко Томановић, правни саветник Слободана Милошевића у Хагу, каже да га је увек бринула могућност да би одлуке таквог суда могле да постану неприкосновене.

– Указивао сам да ће се вршити притисак да чињенице које је утврђивао тај суд, буду обавезни део наметнутог нам колективног сећања које мора бити уграђено и у наш систем образовања. И управо се то и дешава. Дакле, тражи се да пресуде суда и утврђене чињенице и правна вредновања тога суда, који према мишљењу стручне јавности, па чак и према мишљењу лаика и политичара, у свом раду није уверио ни домаћу ни међународну јавност у своју правду, сада и у будућности више никада нико не сме да  дискутује нити погрешно  тумачи ни оспорава – каже за „Политику” Томановић.

Наш саговорник истиче и да овај суд није остварио ниједну сврху због којег је основан – није допринео помирењу у региону, дао сатисфакцију жртвама, довео до суочавања са прошлошћу, па чак ни послао јасну поруку да постоји  међународна правда.
– Поједини правни ставови и чињенице, утврђене у појединим пресудама, потпуно су спорни не само у правном већ и у историјском, социолошком и културолошком погледу па на крају и у чињеничном смислу. А тражи се да то постане нови старт у нашем  памћењу, који више нико никада не може преиспитивати нити доводити у питање. Такође сам уверен да уколико на то пристанемо, у наредном периоду бићемо изложени још жешћем притиску да чињенице које утврђује некредибилни суд постану део нашег образовног система и обавезни део нашег колективног памћења. А то је  колективна одговорност Срба за све нежељене последице разних ратних догађања на територији бивше Југославије – закључује Томановић.

---------------------------------------------------------------------------

Само болесни умови могу да негирају геноцид

Бошњачки политичари ових дана јасно су ставили до знања да је услов за помирење признање геноцида.

– Сада је на Вучићу да оцени на шта ће свести своју посету 11. јула – да ли долази да призна и покаје се у име српског народа или долази да нас понизи и негира – рекао је Ћамил Дураковић, начелник општине Сребреница, и истакао да без признања геноцида нема ни искреног кајања.

Амир Зукић, генерални секретар Странке демократске акције БиХ, рекао је да „само болесни умови могу да негирају и затварају очи на оно што се догодило”.

– Сви који негирају геноцид у Сребреници, спремни су да подрже и охрабре оне који би то евентуално и у будућности чинили – рекао је Зукић и додао да не мисли да је премијер Србије Александар Вучић „истински освешћен у вези с оним што се заиста догодило у Сребреници”.


Коментари11
ec9dc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Марко Илић
Због ове ујдурме око Сребренице душа ме боли због тога како се осјећају Срби из Подриња којима су муслимани 1992. године побили најмилије. Ових дана не да им се сипа со на рану, а нажалост у томе предњачимо ми Срби. Нико није одговарао за свирепа убиства и уништену имовину, њихове, мајке, очеви, браћа, сестре, ђедови, бабе, ујне, стричеви, стрине, рођаци нису жртве, они су се сами између себе поубијали. Нема народа у свијету који је толико страдао, а да притом нико није одговарао за злочине и да има толико невладиних организација које газе преко костију сопственог народа да би истицали жртве других народа. Све посљедице које ћу сутра настати у виду законске забране порицања геноцида који је утврдио квазисуд нас као народ не треба да плаши, јер смо просто ми народ коме је све свеједно, народ који све препушта случају, и који се мало успали када је све увелико завршено. Кратко речено, одавно смо кренули странпутицом. Муслиманима свака част на кампањи коју годинама воде за Сребреницу.
Aleksandar Ilić
A da li je genocid istrebljenje Indijanaca, zverska ubistva u Vijetnamu? Kako je bilo Indiji i pola afrike pod engleskom čizmom? Mora da je u tim drżavama širena ,,demokratija'' kao i kod nas sa uranijunom i kasetnim bombama. Ili sam glup da to shvatim!?
Dobar komsija
Vucic moze da ide kao dobar komsija i dobro vaspitann gradjanin i kaze sta treba da se kaze u takvim okolnostima zarad dobrokomsijskih odnosa. Izvinjavati se u ime srpskog naroda a biti srbijanski predsednik nema smisla. Nisu ljudi iz srbije pobili te ljude nego njihovi sunarodnici iz iste im drzave BiH. Neka ide Dodik tamo pa nek se kusura i izvinjava ako treba.
A sta ti znas Izete
sta je holokaust i genocid? Zalosno je da nene i strine po pijaci raspravljaju o tome. A najzalosnije je da ce svako, bilo rezolucije ili ne vjerovati u ono u sta HOCE DA VJERUJE. Da vam je do "izmirenja" ne bi vas interesovala tamo neka engleska rezolucija.
Sava S.
A šta bi bilo da Rezolucija nije ni podneta? Ili da naša rusofilska vlast nije svojom diletantskom politikom dovela zemlju u ćorsokak i svrstala Srbiju na stranu slabijeg u novom Hladnom ratu? Bilo je samo pitanje vremena kada će se politika sedenja na dve stolice završiti padom na pozadinu. Poseta Vučića SAD, bila je zadnja priluka da se kurs Srbije uskladi sa političkim trenutkom, a premijer je tu priliku arogantno ignorisao. Kao što je predsednik prekasno primetio, rezolucija je kazna zbog saradnje s Rusijom, i ako je ta cena bila prihvatljiva za vlast, onda to treba objasniti narodu, i uvek nanovo i nanovo, sa svakim narednim udarcem sa Zapada. S obzirom koliko (barem deklarativno) volimo Ruse, serija sasvim izvesnih nokauta nam neće pasti teško, samo je pitanje - dokle ćemo izdržati?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Уводник

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља