недеља, 26.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:02

Капиталистичка филантропија као лек за побуну

понедељак, 13.07.2015. у 08:15
Монденско састајалиште: коњске трке у Ројал Аскоту Фото www.tntmagazine.com

Из перспективе просечног Србина, који нелегално скида филмове с интернета јер му је и биоскоп прескуп, одлазак на фестивал у Кану, још ако би могао да се мота по приватним журкама које тамо приређују филмаџије и остали славни гости, делује као испуњење свих снова. Можда не толико из љубави према седмој уметности, колико зато што такво задовољство себи може да приушти онај којем ни било шта друго није недостижно. Али, за мултимилијардере који, осим новца, имају и укуса Кан је „пасе”. Превише је комерцијализован, опростачен и кичаст. Филмски фестивал на којем сада богаташи желе да буду виђени како би доказали рафинман, према „Интернешенел Њујорк тајмсу”, јесте онај у Лиону. Разлика између те две смотре, неприметна за оне који су Француској најближи када мукотрпно отплаћују рате за кредит у францима, и то швајцарским, иста је као она између Бијарица и Сен Тропеа, такође култног места о којем су маштали још и млади Југословени, оличења хедонизма на високој нози, јединственог провода после којег се, кад се једном доживи, слободно може и умрети.

– Сен Тропе је постао стециште размажене богаташке деце. Њихови родитељи радије иду тамо где неће бити у очима јавности. У Бијарицу се окупља „стари новац”, као и они који су га зарадили недавно, али су стекли статус преко којег се може ући у уже кругове. Унутрашња диференцијација у том свету осетнија је него што се види споља, увек постоје врата иза врата, затворени круг се крије унутар затвореног круга. Није важно само у којем месту летујете, већ и у којем хотелу одседате: ако сте већ у Сен Тропеу, најбоље је да будете у „Библосу” или у „Отел д’Парију”. Још је боље ако нисте ни у каквом хотелу, него на јахти, на пример код италијанског острва Капри у августу – објашњава „Политикин” саговорник који има додира с светском елитом.

Ако од скоројевића настоје да се склоне, милијардери с истинском класом, изгледа, почели су да обраћају пажњу на сиротињу. „Није поштено и није одрживо да 0,1 проценат од 0,1 процента похарају светска богатства”, „Имам поруку за све моје ближње – ’одвратно богате’, за све нас који живимо под стакленим звоном: пробудите се, људи, ово неће потрајати” – то су само нека од упозорења која најкрупнији капиталисти упућују у последње време. Али, не треба се пребрзо забринути да су оболели од саосећања. Барем део њихових побуда за управо откривену наклоност према масама можда се може прочитати између редова изјаве коју је у марту, како је пренео „Гардијан”, дао милијардер имена које савршено обједињава плавокрвни педигре и анонимност просечног човека с којим се тај џентлмен солидарише, извесни Пол Тјудор Џонс Други, који, додуше, није потомак некадашње енглеске династије. И неки Иван Романов Иванов Трећи или Џон Рокфелер Смит Четврти, богаташ с било којег краја земаљске кугле, могао је рећи исто што и он: да подела између најимућнијег „једног процента” и остатка становништва не може и неће опстати и да су се такви расцепи кроз историју решавали само порезима, ратом или револуцијом.

Несумњиво да би за све Тјудоре овог света најбезболније решење ипак били порези. Тако је Ворен Бафет пре неког времена признао да није природно да он плаћа порез по нижој стопи него његова секретарица. Можда би било претерано очекивати од савремених богаташа да постану инспиратори анархизма као син једног принца, Петар Кропоткин. Али, њихово сад већ устаљено залагање за праведнију пореску политику и успостављање издашних добротворних фондова, колико год било од помоћи, неће суштински променити систем који је створио неједнакост због какве су се на ноге дигли покрети попут „Окупирајмо Волстрит” или популистичке партије и с левице и с деснице у Европи. Напредак је то од викторијанско-тачеровског става, према којем је и давање милостиње морални злочин с последицама погубним по просјака и читаво друштво. Али, све то заједно више личи на покушај неког маркиза да од народа који га гони вилама побегне тако што ће за леђа бацити сав новац и накит који има на себи и, док устаници скупљају богатство веће од оног које би сви заједно могли зарадити док су живи, склонити се иза зидова добро чуваног замка у којем држи непојмљиво замашније драгоцености.

Потпуни друштвени преврат, какав се захтева с истуреним вилама, у очима великих бизнисмена уопште није нужан. Довољно је и само поправити систем тако да напокон функционише онако како, ваљда, никада није, осим у књишким фантазијама и уљуљкујућим илузијама лоше савести. Они верују да је капитализам добар, једино што би, по новој мантри, морао бити социјално одговорнији. Јер, како је закључено на једној богаташкој конференцији прошле године у Лондону, инклузивни капитализам заправо је оксиморон. Другим речима: капитализам је инклузиван, спреман да свакоме да шансу за успех, већ неколико стотина година, откако је измишљен, једино што никако да схватимо упутство за његову употребу. Али, није кривица до „машине”, она ради, само што не умемо да је користимо па некима од нас понекад самеље прсте. Судећи по повицима који све чешће одјекују из маса револтираних глобалном економском кризом, капитализам је од почетка конструисан тако да је могао послужити само мањини којој је, уместо замршеног упутства за употребу, уручена читка крштеница с именима богатих родитеља. Магнати који су, попут Била Гејтса, иметак стекли знањем безначајан су изузетак, јер они су генијалци, док и мање промућурни треба од нечега да живе.

Уосталом, конференцију о „инклузивном капитализму” организовала је „Иницијатива Хенри Џексон”, тврдо конзервативни институт међу чијим је директорима и Даглас Мари, који је, како је писао „Гардијан”, упозоравао да бели Британци губе своју земљу и да белаца више нема довољно у неким окрузима да би ови очували своју разноврсност. Заиста, и то је брига о инклузији – по Марију, очевидно, потребно је у већински белачко друштво укључити што је могуће више белаца.

В. Вукасовић


Коментари5
52315
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

djuro lazc
Sve je onako kako su Marks I Engel pisali! Jakom stizu "Mara I Svatovi"! Tek ce biti revolucija I to tamo gde su predvidelii! U najravijenijim zemljama! USA, UK, Francuska, ... I tako dalje... Vreme tece u tom pravcu!
S. Stevic
Sve mogu da progutam, na relaciji bogatstvo - siromastvo, spektakularna bogatstva, svadbe, transfere istetoviranih maloumnih fudbalera, budzete kraljevskih dvorova, ali ne mogu da progutam kad ta marva pocne da brine o siromasnima! Tad bih grizao!!!
kolasinski kolasinac
Umrijece tamo oni ko mi.
Milos Hadzi Petrovic
Verujem da ljudi nisu isti, da su neki sposobniji i pametniji od drugih i da zato treba da imaju 5-10-50 puta više od nekog drugog. Ali mi nikada neće biti jasno, koju je to pamet popio i kakva je to silna otkrića doneo i unapredio svet onaj ko ima 100 miliona ili milijardu evra , dolara itd ? To nije normalno i to je bolest i anomalija društva. Nijedan pojedinac ne vredi niti zna više od 10 000 000 ljudi a u praksi imamo da prosečan čovek ima 1 000evra ušteđevine u nekoj čarapi, a neki ima i preko milion puta više. Zašto ? Pa eto bio je toliko pametan da je "kupio" dve šećerane i hiljade hektara zemlje za 1 evro...a jedan drugi je "izmislio" već otkriveni smartfon i na njega zalepio sliku jabučice. Tesla i Ajnštajn su umrli siromašni odnosno prosečnog bogatstva a neke ni za šta zaslužne šuše gomilaju milijarde.
Zoran Miladinović
Problem nejednakosti upravo i nastaje zbog veoma popularne maksime "jednake šanse za sve".Koketirajući sa lošijim stranama ljudske prirode, ova maksima kao lepak privlači većinu ljudi, koji se nadaju da će baš oni iskoristiti veliku šansu.U suštini, ta očekivanja su otprilike ista kao i nadati se da ćeš dobiti sedmicu na lotou.Svi igrači lotoa imaju eto jednake šanse.Naravno da je maksima o jednakim šansama za sve, najveća prevara kapitalizma, a istovremeno je i generator kapitalizma.Ljudi se samo formalno rađaju jednaki, a u suštini rađaju se sa različitim sposobnostima i različitim nivoima sposobnosti.I naravno već u startu nemaju jednake šanse.A, kapitalizam upravo potencira te razlike u sposobnostima i još ih galopirajuće uvećava.Tako da problem nejednakosti nikad kapitalizam ne može rešiti, zbog svoje prirode.Samo sistem koji će delovati u suprotnom smeru i težiti ujednačavanju manje i više sposobnih, može doneti pravedniji život.Naravno, razlike u korist sposobnijih uvek treba da postoje, ali ne drastične.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Како живе нови богаташи

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља