уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:31

Колико је Немцима тешко да признају геноцид

Аутор: Ненад Радичевићуторак, 14.07.2015. у 15:00
Немачке колонијалне снаге и урођеници у Намибији

Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – Ако иједан народ зна колико је тешко суочити се с тим да је у његово име почињен стравичан злочин, то су онда Немци. Сенка холокауста и данас утиче како на високу политику, тако и на свакодневне приче „обичних” Немаца. Међутим, док су геноцид над Јеврејима суштински признали тек две и по деценије после крај Другог светског рата, то се није догодило са геноцидом који су немачке колонијалне снаге починиле над племенима Нама и Хереро убивши између 1904. и 1908. око 85.000 људи у тадашњој Југозападној Африци, а данашњој Намибији.

Више од једног века требало је да прође да би званични Берлин тек прошлог петка предложио да се масакр које су немачке трупе починиле убудуће назива геноцидом. Али, у разговору за „Политику” Кристијан Коп, активиста невладине организације „Берлин постколонијал” која се бори за признање овог геноцида, указује да саопштење немачке владе указује да они говоре о признању геноцида у Намибији а не над племенима Нама и Хереро.

„Колико год сам срећан да напокон немачка влада жели да призна овај геноцид, не могу да не приметим да изгледа влада покушава да све то реши на државном нивоу са Владом Намибије, а да се у преговорима заобилазе чланови племена Нама и Хереро, која су у том злочину скоро истребљена”, истиче Коп и објашњава да су ова два племена живела на северу данашње Намибије те да су после геноцида борбу против колонијалне власти преузела племена са југа која и данас владају. „Проблем је што племена Нама и Хереро садашњу власт у Намибији не виде као борце против геноцида, већ као учеснике у том геноциду. Штавише, сва помоћ коју је дала Немачка отишла је племенима на југу, а не породицама жртава.”

Организација, коју Коп представља, тражи не само признање овог првог геноцида у 20. веку већ и извињење немачких званичника, као и повратак свих посмртних остатака жртава. Овај последњи захтев чини се најосетљивији будући да су током рата у Намибији немачке снаге, на захтев немачких стручњака који су се бавили питањима усавршавања расе, прикупили и послали у Берлин лобање и друге делове тела неколико хиљада побијених људи из племена Нама и Хереро. Неки од ових људских остатака су коришћени у експериментима, док је већина продана колекционарима широм Европе.

Овај злочин, међутим, Немци нису желели тако лако да признају. Пре 11 година немачка влада је признала и извинила се за те „догађаје”, али тек сад се помиње и реч геноцид. Први високи званичник који је то поменуо јесте председник немачког парламента Бундестага Норберт Ламерт у ауторском чланку у недељнику „Цајт” у којем је рекао да би „користећи данашње стандарде међународног права, гушење револта племена Хереро био геноцид”.

„Било је десетине хиљада Хереро и Нама жртава, не само кроз борбу већ и због болести и циљаних убистава у којима су људи остављени да умру од глади и жеђи. Други су умрли и концентрационим логорима или од рада као робови... Морамо се суочити с историјом и одговорношћу, баш као што се и Влада Турске суочава с одговорношћу за геноцид над Јерменима”, истакао је Ламерт.

Међутим, у немачкој влади нису баш сви сагласни око геноцида над Јерменима па се шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер успротивио да се тај злочин назове геноцидом, страхујући да би то умањило страхоте холокауста у којем је нацистичка Немачка убила шест милиона Јевреја.

И док су некадашње колонијалне силе углавном сагласне када је у питању осуда геноцида над Јерменима или у Сребреници, према речима Копа, изостају међусобне критике за непризнавање геноцида и осталих злочина почињених у бившим колонијама.

„Бивше колонијалне силе се држе међу собом. Биће интересантно видети како ће реаговати Велика Британија, Француска или Белгија, ако Немачка одлучи да обештети породице жртава геноцида у Намибији”, каже Коп и додаје да је и за саму Немачку било врло тешко да прихвати и одговорност за холокауст, а камоли за геноцид у Намибији. „После Првог светског рата Немачка је грцала у дуговима плаћајући ратне одштете, и то је створило огроман отпор према признавању злочина, што је допринело да на власт зарад освете дођу нацисти. После Другог светског рата је, међутим, Немачка добила много новца за економски опоравак, али упркос и томе првих 20 година се није много говорило о злочинима.”

Овај активиста истиче да се о злочинима почињеним у име Немаца почело да говори тек после генерацијске револуције 1968. када деца више нису желела да ћуте о злочинима својих родитеља.

„Тек тада је почело суочавање са прошлошћу, док су дотле многи бивши нацисти и даље били на важним местима у државним структурама и никад нису осуђени за злочине”, истиче наш саговорник.

Иако Берлин није учествовао у креирању за Србију и Републику Српску спорног предлога резолуције Савета безбедности УН о геноциду у Сребреници, немачки званичници увек инсистирају на признавању овог злочина и позивају Србе да покажу саосећање са жртвама како би се брзо ишло ка помирењу народа. Међутим, коментаторка „Зидојче цајтунга” Надија Пантел критикује нестрпљивост Европе да убрза процес помирења у бившој Југославији.

„Има нешто арогантно са том нестрпљивошћу, нарочито оне која долази из Немачке, којој су биле неопходне деценије да прекине ћутање о злочинима у Другом светском рату. У Србији и Босни и Херцеговини нема економског чуда да ублажи ратна сећања”, указује коментаторка минхенског дневника и истиче је у зависности од региона незапосленост између 20 и 60 одсто, просечне месечне плате су до 400 евра, а ко год је млад покушава да емигрира.

Она указује да је Дејтонски споразум донео мир, али и цементирао етничке идентитете.

„Питање да ли је неко Србин, Бошњак или Хрват одређује не само прошлост већ и свакодневицу у школама или државним агенцијама. У тој клими, мртви нису само за жаљење, већ постају и политички болна тачка.”

Да таква болна тачка постоји и у Немачкој најбоље сведочи више од века стар геноцид у Намибији.


Коментари26
3245e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Goran Petrovic
Vecina strucnjaka za ratne zlocine je fino rekla da Srrebrenica Nije genocid... Izvini!!!
Boki Ilic
Srpski show to je zato sto se da srpske strane Nije desio holokost. Ako bi ko trebao da padne na koljena na balkanu Kod drugog svjetskog rata to su politicari iz hrvatske...
Punto Panda
Nemci su upravo osudili na cetiri godine 94-eg bivseg pripadnika krvnicke SS Oskar-a Gröning-a. Eto posle toliko godina uspese najzad da pronadju i uhapse coveka koji je takodje odgovoran za onu cudovisnu tragediju u Ausvicu. Svaka im cast, pronadjose coveka u starackom domu i pokazase kako to odgovorna drzava radi. Do sada nisu mogli da ga privedu pravdi jer su znali samo njegovu adresu, gde radi, sa kim je ozenjeni koliko ima dece. Eh, te 1977-e godine neki revnosni policajac ga uhapsi i rece da je on iz SS, al neko odozgo ga brze- bolje pusti kuci. Ovaj gospodin gura kolica ispred sebe, tesko hoda, oronuo je, uskoro ce bogu na istinu i nece sluziti zatvorsku kaznu. Koja farsa, kao i sa ostalim pripadnicima SS, koji su sasvim mirno i spokojno svoj zivot proziveli u slobodi. Stvarno je bilo tesko posle 1945-e pronaci SS-ovce. Niko nije znao da je svaki od njih imao na unutrasnjoj strani nadlaktice utetoviranu oznaku krvne grupe. To nisu znali ni Nemci, ni amerikanci ni britanci. Ha-ha
srpski šou
Nemci su imali kancelara Vilija Branta koji je klekao u Varsavi pred spomenikom ubijenim u holokaustu. Nekom srpskom politicaru to ni u snu ne bi palo na pamet da uradi u Srebrenici.
malo bez veze xxx
Genocid, tako se danas naziva??? Ceo svet je onda ucestvovao u tome? Zar bi trebalo sve osuditi?? Rat je rat...A mira nigde nema! Samo se nastavljaju traume!!! Koga osuditi? Koga braniti? Kad svi ucestvujemo ????

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља