среда, 17.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:53

Ако смо васпитани, онда смо неприлагођени

Аутор: Б. Г. Требјешанинпонедељак, 20.07.2015. у 22:00
Анита Манчић (Фото Вукица Микача)

Гете је рекао да је велики народ који има „Хасанагиницу“. Шта се десило са нашом величином? Колико смо заборавили на стид, љубав, оданост, посвећеност... разговарали смо са глумицом Анитом Манчић непосредно после премијере представе „Хасанагиница“, према делу Љубомира Симовића, а у режији Јагоша Марковића. Представа је изведена у атријуму летњиковца Бућа у Тивту, а у оквиру овогодишњег Међународног фестивала медитеранског театра „Пургаторије“.

„Мораћеш да се отргнеш. Таква нећеш ваљати ни себи ни богу, ни људима...” речи су, поред осталих, које је мајка Пинторовић, коју тумачи Анита Манчић, упутила својој ћерки, несрећној Хасанагиници. Анита Манчић која већ има богато тиватско глумачко искуство показала је и овога пута да свака улога има своју сценску снагу уколико јој се посветите на прави начин.

„Хасанагиница“ траје кроз векове. Чега је по вама симбол ова сага о Фатми Араповић, жени која вечно живи и траје?

Свако „Хасанагиницу“ може да је тумачи из свог угла. Ни ја сама не бих могла да се определим за једну ствар. Основа приче је жена, њен статус некада и сада. Данас, наравно мање, али некада да. Међутим, то је и прича о издаји, доследности, о болесним умовима... Једноставно у овој фантастичној драми може много тога да се извуче као поука, али и да каже, промисли о реалности људских амбиција, о злу, о слабости која доведе до кобних момената.

„Хасанагиница“ је мера стида, неправде, поноса... За шта нам је Хасанагиница данас инспирација?

За све то што сте набројали. То данас више не постоји. Оно што је раније била врлина данас постаје мана. Бити стидљив, то више не постоји, а одсуство стида повлачи многе друге ствари у овом нашем времену у којем нам више ништа није сакривено. Све нам је познато и на изволте. Данас уколико се придржавамо неког васпитања и начела која су нам пренели родитељи и преци, постајемо неприхваћени и неприлагођени.

„Време је највећи лекар. Несрећни људи каткад верују да им несрећа даје право на све.“ Кроз своје улоге исказујете шта мислите о свом времену. Шта сте уткали у лик мајке Пинторовић. На шта сте хтели да укажете?

Тешко да може кроз ову малу улогу да се каже нешто ново. Оно што је, ипак, мени била идеја без обзира на то, јесте какав

 резултат се створи од човека, какав човек постане у неким зрелијим годинама. Да се ниједан човек не рађа зао, већ живот и искуство, васпитање или околина људе прави оваквим или онаквим. Кроз мајку Пинторовић, али посебно кроз последњи део драмског исказа, моја идеја јесте да она није душа од камена, али да је једноставно због свог живота, статуса, многих калкулација које је радила постала то што јесте.

Осетљиви сте на туђе судбине. Чиме Вас је дотакла судбина Хасанагинице? Какав је положај жена данас на Балкану?

Мислим да су данас жене прешле у другу крајност. Чини ми се да постоје две крајности, а да не може никако да се успостави средина којој сви тежимо. Или је црно или бело. Или су потлачене у неким срединама, у неким односима иза затворених врата или су потпуно феминизиране, своје до те мере да им мушкарци нису потребни. Ту неку средину треба наћи. Потреба и однос између мушкарца и жене је нешто што једноставно продужава врсту. У данашње време жена је или газда или је потлачена.

Да се више водило рачуна о култури другачије би нам биле црне хронике. Какво ми то време живимо? Колико смо се удаљили од правих вредности?

Живимо време ниподаштавања човека, а онда и свега осталог. Ми смо као људска врста незаштићени. Када би ти се нешто десило не би знао на коју адресу да се обратиш и ко би могао да те спасе од било каквог недела. У овом нашем времену, посебно у последње две три године много је неквалитетних људи дошло на позиције и одлучује о нашим судбинама. Свако има право на све, нико никога не поштује. Свако има право на своје мишљење, али оно не мора да се шири као метастаза само зато што су неки појединци дошли на неке важне позиције, а да нису способни да их обављају како треба. Немају дара, немају образовања, нити било какву подршку за место на којем су се разноразним каналима нашли. И онда се квалитетни, паметни људи повлаче. Осећају се усамљено и у мањини. Мрско ми је да сада помињем имена и конкретне случајеве, једноставно ми је гадно време у којем живим, јер не само ја, већ и било ко, ко је нешто урадио у животу, иза себе има неки алиби да је урадио нешто што заиста јесте. Сада он мора да се правда неким самозванцима, малим људима, ситним душама који под велом неких величина и великих подухвата суштински профитирају.

Којим путе иде српско позориште?

Да се надовежем на претходну причу: уколико се буду задржали неквалитетни људи, ми одосмо доврага. Али ако се на поједина места поставе прави људи, онда имамо неку будућност. Исто мислим и када говорим о материјалној подршци култури. Да не причам даље, ма ништа ми се не допада, да не залазим у детаље.

Ваша жеља је да пронађете сваки кутак на земљи. Да ли планирате неку нову туристичку авантуру?

Да, путујем у августу у Пекинг са Југословенским драмским позориштем које тамо гостује са Молијеровим „Уображеним болесником“ у режији Јагоша Марковића. Радујем се овом изазову.


Коментари6
33341
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksa Ivanovic
Bosko,odlicno zapazanje buduci da gledate iz vizure gasratbajtera iz Beča, pridoslog tamo iz Pozarevca verovatno.Anita je dobra glumica.Znam je dugo,ne znam bas da li je prava osoba da prica o vaspitanju,imala je faze.. sad je moguce vaspitana.Vaspitan covek bira drustvo ona nije, tada makar.
Jole Manojle
Prevaru kao model ponašanja "šta mi ko može" tajkuni su ubacili u državni aparat a onda se to reflektuje na sve i kulturu. Pročitao sam da PIO zakida na troškovima sahrane poljoprivrednim osiguranicama. Sigurno da su stručnjaci u PIO znali šta rade i da to nije bilo slučajno. To se zove zakidanje kada radi Država a kada to isto rade pojedinci to se zove pljačka i ide se u zatvor osim ako niste povezani sa Državom. Kakvo je potrebno vaspitanje da bi u takvom okviru bili uspešni? Upravo takvo kako se servira i kako prolazi. Zamuti što više estradom, Maldivima, Velikim i malim bratom, obaveznim silikonima i poltronima... da ovaj sistem može dalje da funkcioniše.
Maki Stef
Ovde nema vise od prethodna 3 komentara, zato sto se ovaj narod zavukao u misju rupu. Kada se procita intervju sa nekom pametnom osobom, koja na fini nacin iskaze istinu o vremenu u kome zivimo, a onda primetimo da nema dovoljno komentara na isti, razlozi mogu biti razliciti. Ako lice nije jezikom gomile vredjalo nikoga, onda nije uzburkalo niske strasti dezurnih citalaca, ako nije istaklo na subverzivan nacin svoje protivljenje partiji na vlasti, na taj nacin je izmaklo argumente za protiv napad gomili politickih neistomisljenika, ili sto je mozda i najgore, nesrazmerno mali broj ljudi cita ovakve rubrike. Kultura nam je na dnu, gleda se Farma, priprema se novi (nikad veci, da ne kazem u novijoj istoriji) Veliki brat, tu su negde i beskonacni Maldivi. Pinkoizacija i tabletoizolacija Srbije, otupljenost i nesvesna uronjenost u svakodnevni kic i sund. Ako smo vaspitani, onda smo neprilagodjeni, dodao bih, ako smo prosveceni, sve je verovatnije da cemo biti i usamljeni
Mirna M
U potpunosti se slažem sa komentarom Tomaševića.Živela sam i ja u inostranstvu i tamo imala daleko bolji tretman i vrednovanje nego što biho tome ovde da sanjam! Ako mi se ikada mešto lepo desi-što bi trebalo da je na liniji normalnog, ostanem zabezeknuta i u neverici!
Претерасте га, а интервју је баш добар
Није баш тако - у социјалистичкој држави се увек не само могло, већ и напредовало у зависности од стручности. За све. Једино су ван домашаја, осим ако нисте били члан партије, биле политичке руководеће функције. А чак и за до постоји сијасет примера где је стручност превладала, и ''непартијац'' успешно водио фирме...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља