недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:36

Солунци који су остали испод Кајмакчалана

Аутор: М. Лакићсубота, 25.07.2015. у 09:15
Археолог аматер Јанис Карагеоргиу (Фото Лична архива)

Гуменица, северна Грчка  – Планине северозападно од Солуна и даље крију остатке више хиљада српских војника који су животе изгубили крајем лета и током  јесени 1916. године. Тада се српска војска, после опоравка на Крфу, први пут сукобила са Бугарима на Солунском фронту. Трагови тих борби  видљиви су и данас, на само десетак километара од ауто-пута према Солуну.

– Тада још није био формиран класичан фронт са рововима и склоништима,  тако да је највећи део војника настрадао од артиљерије. Срби су били у наступању и Бугари су их ухватили на отвореном терену. Сачуван је, рецимо, један британски извештај да су делови тела били разбацани на све стране, докле поглед сеже. Због тога најчешће наилазимо на појединачне делове тела, а ако је у питању цео скелет, онда је настрадали највероватније био затрпан земљом од експлозије – објашњава Јанис Карагеоргију из Гуменице, археолог аматер и колекционар војних предмета који истражује пределе којима се протезао  Солунски фронт. Он планира да отвори музеј  и истиче да дубоко поштује српски народ, посебно његову војну историју коју изучава већ годинама.

Локално становништво свакодневно проналази предмете заостале на попришту борби. То су најчешће артиљеријски гелери, носачи бодљикаве жице, муниција, бомбе и гранате свих калибара па и метални делови оружја јер су кундаци од дрвета одавно иструлели. Природа полако, али сигурно брише трагове рата о чему сведочи једно дрво које је током раста упило француску пушку, какву је користила и српска војска.  Није познато да ли ју је власник сам наслонио на то дрво или је тако остала после експлозије.

– Људских остатака има и на површини земље. То су делови костију, док веће остатке или целе скелете проналазимо под земљом, уз помоћ метал детектора. Ако је војник у тренутку погибије имао шлем, бајонет  или фишеклије с муницијом онда детектор даје јасан сигнал и усмерава нас где да тражимо. Знамо која је војска држала које позиције па тако отприлике  знамо и чији су остаци, али најсигурније је када пронађемо, рецимо,  шлем са српском или француском кокардом. У том случају нема забуне –истиче Јанис.

Места на којима пронађе људске остатке уредно  обележава. Ако је то могуће, пренесе их до најближег пута где оставља траг са поруком да ту  почива непознати војник. Али, за сада још нико није показао интересовање да нешто организовано учини, тј. да сакупи кости и положи их на неко од војничких гробља,  у случају Срба – на  Зејтинлик.  Притом, Јанис упозорава да то није посао за аматере, односно оне које немају искуство са истраживањем попришта борби. Разлог је једноставан – земља крије десетине хиљада неексплодираних бомби и граната. Због тога свака неопрезност приликом копања може да угрози живот. На то га свакодневно упозорава ожиљак на руци јер се упаљач једне бомбе коју је пронашао активирао, али, на његову срећу, није запалио експлозивно пуњење.

Српски шлем (Фото Лична архива)

За разлику од српских војника који су носили француску опрему, али су имали шлемове са српским ознакама,  идентификација бугарских војника је готово немогућа. Они су користили немачке и аустроугарске шлемове, без националних ознака  због чега нико са сигурношћу не може да каже којој војсци је припадао настрадали.  Приликом идентификације,  може да помогне дугме, копча за каиш. Или неки лични предмет са натписом или посветом, али такви случајеви су малобројни. Рецимо, саговорник нам је показао прстен неког бугарског војника са угравираним податком да је служио у другој армији и идентификациону плочицу француског војника који је према подацима доступним прекоинтернета, сахрањен у његовој домовини.

– Сваки погинули војник заслужује да буде сахрањен међу својим саборцима. На Македонском фронту, односно Солунском фронту како га зовете ви Срби, има још доста посла због планинског терена. Треба обићи све врхове, истражити пећине, а о копању да и не говорим. Некада су предмети под земљом на дубини од  само неколико сантиметара, а понекад треба копати данима. Али, оно што се воли, не пада тешко – закључује Јанис Карагеоргију.

На питање да ли је његов рад легалан, он каже да је потребна дозвола за рад са метал детектором. На сугестију да неки можда неће имати разумевање за копање по попришту борби јер је рецимо у појединим европским земљама то забрањено због раширене трговине војним ископинама, Јанис готово да се наљутио. Каже да никада не би продао ни једну ствар коју је пронашао и да се нада да ће једног дана свој рад у виду неке поставке моћи да представи и у Србији.


Коментари8
c6c1c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

осећај узалуности
Прошле године крајем децембра сам био на Зебрњаку. Стање запуштено, дебела прашина прекрила кости наших дедова. Мултимедијална представа битке не ради.Матер поотпадао. Ништа се није предузело на заштити споменика. Стање неупоредиво лошије од момента када су тамо, за стогодишњицу од битке, били председник и премијер. Једина светла тачка је труд и ентузијазам чувара комплекса Јовановића и његово домаћинско понашање. Када сам се вратио кући написао сам мејл нашој амбасади у Скопљу са молбом да на ауто путу поставе барем путоказе са објашњењем шта се на том месту десило и зашто. Није било одговора. Затим сам после око 20 так дана исто урадио и Министарству за рад... и борачка питања, али ни од њих нема ни јава ни аваза. Ми смо осуђени на понављање историје. Ми не поштујемо сввоје претке који су нам даривали слободу. Ми и не знамо колико је погинулулих на Кајмакчалану, Ми,чак, и немамо пописане жртве из агресије из 99. год. Убија тај осећај узалудности и небриге!
Михајло Србијанац
Аца С. Илић | 25/07/2015 14:31...добар коментар и закључак. Оне друге републике су само искористиле моменат постанка југославије.
Аца С. Илић
Ре: "Vox ex populi" Када пишете треба знати неке елементарне чињенице. Кра- љевина СХС је створена од 3 народа од кога су 2 ратовала на супротној стра- ни. Југословенска идеја је старија и од династије Карађорђевића а о њој се го- ворило још у Прагу на на првом свeсловенском конгресу, крајем 19. века. У том циљу морало се нешто жртвовати каko се новоприспела "браћа" не би нашла погођена и тако се остало на подизању споменика и гробаља пaлим ратницима и тамо се и завршавало сећање на њих. Али, браћа су показала да нису браћа него диндушмани, па је права енигма, после старшног искуства са браћом, за- што су Срби поново пристали на стварање заједничке државе под Брозом, ко- ји нас је, по свој прилици, докусрио!?
Stanoje Stojkovic
Nemam komentar. Molim redakciju da mi omoguci kontakt sa novinarom Markom Lekicem
Neša N.
Ovoj "državi" su i živi na poslednjem mestu na listi prioriteta a o mrtvima da ne pričamo!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља