понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:27
НЕ САМО О ПОСЛУ: МИЛЕНКО ПАВЛОВ

Бећар у срцу и души

Познати глумац, за кога не постоје мале и велике улоге, јер их све игра са истим жаром, по месту становања однедавно Панчевац, приводи крају свој апсолвентски рад. И пред супругом никад не пева.
Аутор: Славица Берићпонедељак, 27.07.2015. у 08:00
Панчевац по сопственој жељи (Фото: С. Берић)

Миленко је рођен у априлу, годину не помиње („као да је па важна”, каже) у Српској Црњи, крај Зрењанина, из које је био и наш велики сликар, песник, драмски писац, учитељ и боем Ђура Јакшић.

Миленко је знао да ће се отиснути у глумачке воде још када је у шестом разреду основне школе стао на „даске које живот значе”. Бунили су се родитељи, негодовали што је, после заната за прецизног механичара, кренуо да похађа зрењанински Драмски студио и на крају завршио на Факултету драмских уметности у Београду. Син јединац. Велика кућа...

– Није било компромиса, у Зрењанинском градском позоришту су ми дали собу у коју сам се преселио са 19 година и осамосталио. Морао сам сaм да кувам, пеглам... било је то јако добро за мене, постао сам човек. У то време сам са Милорадом Грујићем основао групу „Птице певачице и цвркућице” у којој су учествовали музичари, песници и глумци. Био је то сјајан мултимедијални програм, који је настао (шапуће у поверењу!) јер смо тражили начин да привучемо пажњу гимназијалки – признаје данас.

Мајка Ката и отац Коста су прихватили синовљев избор тек када су га видели на телевизији: дебитовао је 1979. године у серији „Приповедања Радоја Домановића”, а потом су уследиле упечатљиве минијатуре у многобројним серијама и филмовима. За њега, каже, нема малих и великих улога, све игра са истим жаром, уме и да запева, заигра.

–  По доласку у Београд учио сам две године џез балет и модеран плес. Такође, две године и соло певање, јер су ми били потребни за глумачки посао. Али фудбала, додуше рекреативно, нисам се одрекао. Моца Вукотић је мој школски друг и поносим се тиме. Одлично памтим дане кад га је његов стриц сваког дана из Раковице, где смо ишли у школу, водио на тренинге Партизана. Био је мали, ситан, али невероватан „брзањац”. Дриблао нас је с лакоћом, видело се да ће бити неко у свету фудбала. Много година касније, заједно смо вечерали у друштву Ивана, мог сина из првог брака, који је тада имао 16 година. У једном тренутку, наследник ме упитао: „Тата, ко ти је овај човек?” Одговорим му овако: „Немој сад да те ударим, па то је Моца Вукотић, легенда Партизана и југословенске репрезентације!” Све му је било јасно кад му је Моца поклонио дрес који му је после једног меча дао легендарни немачки голман Сеп Мајер. То му је нарочито значило, јер је био голман ОФК Београда, а потом и неких мањих клубова.

Кад слон начепи

Као тинејџер Миленко је ковао велике кошаркашке планове и тога се радо сећа.

– Били су то дани кад ниси могао да приђеш девојци ако ниси знао да изрецитујеш песму, свираш неки инструмент или ако се не бавиш спортом. Романтично доба. Кренуо сам од гитаре и песме Васка Попе „Очију твојих да није”, после чега сам узео у руке наранџасту лопту. Био сам десно крило, тако се то онда третирало. Касније сам играо на позицији бека, да бих се, како су пролазиле године и саиграчи ме прерасли, преселио на клупу. Погађате да сам на крају завршио у публици – док разговарамо Миленко гледа фотографије и евоцира успомене.

– Видите ову слику, на којој ме „гази слон”, настала је као део мог првог интервјуа са Зораном Николићем Зозоном за „Јеж”. Урадили смо га тако што сам на питања одговарао уз помоћ фотографије. На пример, сликао ме у музеју на Калемегдану, где смо искористили столицу у облику слонове ноге. Легао сам на траву, а он је тако фотографисао да је испало да ми је слон стао на груди. Био је то сликовити одговор на питање каква је ситуација у позоришту. После су ме људи питали да  ли ме је слон стварно онако начепио. Била су то лепа времена, кад смо се дивно дружили – примећује Миленко.

Телевизијска публика Павлова памти и препознаје по ефектној роли Радојице Илића у серији „Срећни људи”, док поштоваоци позоришне уметности већ годинама у националном театру уживају у бравурама које изводи у представама „Ковачи”, „Веселе жене виндзорске” и „Кир Јања”.

Пристајући да буде све што режисери желе, пекао је занат, што је подразумевало бројне награде и признања. Представа „Прича о коњу” у позоришту на Теразијама, у којој глуми главну улогу, 1986. године проглашена је за најбољу у Београду. Нема његове монодраме која се није „закитила” наградом, па је тако за „Продавца магле” добио Златну колајну фестивала у Земуну 1978. На фестивалу у Источном Сарајеву су награђене: „Ја резервиста” и „Титов тајни дневник”.

Шта му значе награде?

– Награде су за мене тренутни успех и не дозвољавам да ме то понесе. Увек се трудим да будем обичан човек у комуникацији са људима. На сцени сам вероватно другачији, тако бар кажу… ту дајем све од себе на општу радост гледалишта. Сцена је извор мог живота и стваралаштва. Свака представа за мене је ново откровење и ако дишем заједно са публиком ја сам пресрећан. Играо сам доста монодрама Лалета Бојичића и 2005. година сам од Удружења књижевника Србије добио Домановићеву награду за неговање сатире, што је за мене нешто посебно. Једини сам глумац који је добио ово признање – не заборавља.

 Криза се све више осећа, у којој мери погађа и културу?

– Итекако … криза или како је већ зову, допринела је отпуштању радника и огромном економском раслојавању друштва, тако да држава врло мало одваја за културу. А када је сиромаштво у питању трудим се, колико је то могуће, да се не одрази и на дух. Сналазимо се правећи представе са мало средстава. Тако смо колегиница Љиља Ђурић и ја урадили комедију „Само да знаш колико те волим” 2009. године, отишли у Москву на фестивал свесловенских земаља, представљали Србију и проглашени за најбољи глумачки пар и добили „Златног витеза”.

Инсистирам да се раде дечје представе јер се ту васпитава наша позоришна публика – сматра познати глумац.

Својатају га комшије са Карабурме

Миленко је пропутовао свет глумећи на скоро свим континентима, али је Канада на њега оставила посебан утисак, каже да не би могао без војвођанске равнице, али ако би баш морао, отиснуо би се у „земљу јаворовог листа”. Додуше, године је провео на београдском асфалту, комшије са Карабурме га и даље својатају, а он са својом другом супругом Маринелом Фара Павлов ужива покрај Тамиша. После 14 селидби, одлучио је, пре десетак година, да свије породично гнездо баш у Панчеву.

– Маринела је професор историје и предаје у школи у Вршцу. Моји живе у Зрењанину, ја у Београду. Панчево је било географски у средини.

Имам доста пријатеља којима, кад ме позову у своје викендице, одговарам да моја кућа управо тако изгледа, а и налази се у некадашњем викенд насељу. Ту владају мир и тишина, а удаљен сам само 50 метара од главног друма. И то није све! Пијаце у Панчеву су јефтиније од београдских, баш као и кафане. Е сад, једино што је у близини аероклуб, па с времена на време прелећу авиони. Међутим, већ смо се спријатељили са њима, па све чешће летимо са пилотом Синишом – открива нова интересовања.

Тако је испало да је познати глумац, вечити шаљивџија, зарад љубави постао Панчевац. Каже, лепо му је у овог граду – фин неки свет га окружује. Сад у дворишту окупља друштво, спрема разне гурманлуке, махом на роштиљу и шпорету „смедеревцу”. Нисмо га питали зна ли бећарац, јер се то подразумева да зна да га отпева, а да ли зна да скува бећар-паприкаш?

– Волим да кувам, на интернету свашта има, рецепти... али за јело и даље највише волим војвођански ручак: супу, ринфлајш, сос... онако све по реду.

Неки још памте Београдско пролеће 1985, када је Павлов освојио прву награду за вокално извођење у дуету са Бисером Велетанлић. Наступао је соло и на „Златној тамбурици” у Новом Саду, али пред супругом не пева.

– Она је апсолутни слухиста, певала је дуго у хору, и одмах осети ако почнем да фалширам – признаје наш познати комичар.

На крају разговора онако успут смо га упитали на чему ради, не слутећи да разговарамо са апсолвентом.

– Студирао сам режију на Факултету драмских уметности у Београду, а апсолвирао позоришну организацију и ево управо пишем (већ 10 година) дипломски на тему „Култура данас”, само још да све прекуцам...

-------------------------------------------------------

Испао из кадра због шамара

Глумачки посао је „средње име” за анегдоте са терена. Једна од њих се често препричава. Наиме, током снимања једне од епизода серије Синише Павића „Срећни људи” Павлов је зарадио такав шамар од колегинице да је снимање прекинуто.

Да се подсетимо: у поменутој серији Миленко игра Радојицу, проблематичног газду кафане, који је стално упадао у невоље. Опседали су га рекеташи, палили су му кафану, секли му кравате, јурила га је љубоморна жена (Александра Николић). А он, он је безнадежно био заљубљен у (наравно) младу певачицу Кети (Ивана Михић). Она је у једном тренутку и Радојици и Миленку дошла главе.

– Разуларена супруга је у сцени требало да затекне мужа с певачицом у гардероби. Он је као клечао пред Кети и молио је да га не напушта, а љута жена је требало да упадне, врисне и удари му шамар, певачица да побегне, а газда да остане и дави супругу. Све смо то испробали неколико пута, само да шамар и дављење изгледају што уверљивије, без последица – прича глумац.

Када су, међутим, почели да снимају, ситуација је код шамара измакла контроли. Колегиница Александра је толико снажно ошамарила Павлова да се он затетурао и пао. Снимање је прекинуто, јер је глумац испао из кадра.

– Нисам знао шта ме је снашло! Глумци су се смејали, Александра ми се извињавала, а онда ми је пришао редитељ Слоба Шуљагић и признао да је то била његова идеја, како бих у кадру изгледао што уверљивије – присећа се Павлов.


Коментари2
ec91b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Danilo
Jedan od retkih intervjua sa Milenkom Pavlovim na internetu. Hvala.
mihailo cvetkovic
pitka i zanimljiva, bas letnja prica. povremeno takvih ima u magazinu, zato ih treba stavljati na internet.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља