Уторак, 27.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Грчки дуг и политика великих сила

Није на одмет зарад оних који су ових дана у неолибералном заносу ликовали над поразом Грчке и Сиризе, погрешно убеђени да се то нужно одражава и на изгледе наступајуће левице у Србији, подсетити да је потписник ових редова још почетком фебруара ове године написао у „Политици” да ће ,,владавина Сиризе вероватно завршити разочараношћу грчких грађана, пошто ће њене вође морати или да поклекну под немачко-зеленашком силом и закључе неки споразум који грађане Грчке ни изблиза неће задовољити или ће пак морати да поднесу посрамљујући изгон из еврозоне и додатне делом непредвидиве привредне, па и политичке тешкоће”.

Уистину, влада Сиризе је поклекла пред Немачком и зеленашима и закључила „споразум” (спор који се решава употребом разума не намеће се силом) о враћању дугова. Но, „споразум” је дугорочно неодржив. Наиме, дуг који чини 169 одсто БДП-а Грчка ни теоријски под овим условима не може вратити. Штавише, ово не сматра само професор економије Јанис Варуфакис, бивши министар финансија, који се залагао за напуштање еврозоне и улазак у сав ризик који то носи, већ и Међународни монетарни фонд, тј. власт Сједињених Држава. Отуда се САД и ММФ залажу за додатно отписивање дела грчког дуга, без обзира на то што је значајан део већ отписан пре три године. Шта ће овдашњи навијачи давитеља Грчке, ваљда несвесни да неуспех Сиризе значи и патњу људи, а сви одреда љубитељи капитализма у његовој неолибералној варијанти, рећи уколико Немачка поклекне под захтевима САД и ММФ-а? Зар неће то сведочити о поразу неолибералне догме? Наиме, ако је по догми, дуг се мора вратити, како камате тако главница, па макар по цену умирања од глади онога који га враћа и његовог потомства.

Могуће је да ММФ и САД и овакве аргументе потежу у расправи с немачким савезником. Па ипак, треба разумети да је овде најмање реч о човекољубљу капиталиста, тек нешто више о њиховом економском интересу, док је превасходно реч о политици. Несрећа је што већина овдашњих економиста и других неолиберала ни најмање не жели увидети неке белодане чињенице.

Наиме, Немачка користи големи дуг, настао као последица неодговорности грчке и зле поверилачке намере превасходно немачке олигархије, као батину којом дисциплинује Грчку. Тако се даје пример другим чланицама еврозоне и ЕУ да се Немачка мора беспоговорно слушати у циљу претварања ЕУ под немачким вођством у светску силу, односно империју првога реда (данас је тек другоразредна, тј. привезак САД). У противном, следе ригорозне мере одрицања, тј. диктатура над потребама непослушног становништва.

САД пак не жели да „немачка Европа” толико ојача да угрози њихов глобални хегемони положај. С тим у вези је потребно да се Русија држи на што већем одстојању од ЕУ, јер тежак положај „балканске православне браће” омогућава Русији мешање у балканска, а тиме и у европска питања, у која од 1992. само Сједињене Државе од ваневропских држава имају силом наметнуто „право мешања”. Отуда и тежња да се показивањем добре воље према Грчкој, чланици НАТО која због потенцијалне турске претње радо издваја за војску изнад два одсто БДП-а, што је минимум који НАТО захтева, Русија држи што даље од европских послова, а Немачкој онемогући јача хегемонија у ЕУ, која би дугорочно могла водити слабљењу америчког утицаја у Европи.

Нажалост, најчешће овај угао гледања на грчку кризу остаје сакривен од јавности у Србији, јер се она или емотивно ставља на страну „грчке православне браће” или се пак, убеђена у исправност неолибералног „вјерују“, поистовећује с немачким захтевима. У оба случаја се превиђа како нехуманост капиталистичке логике, тако и империјализам великих сила које, по правилу, теже увећању и потврђивању сопственог „престижа моћи“, спремне да за то плате извесну цену. Висина ове цене уопште не мора бити економски оправдана – треба ли указивати на тужни пример Украјине, чија олигархија никада неће вратити новац који јој, упркос тој белоданој чињеници, шаком и капом ових месеци пристиже из САД и ЕУ? – иако се разборитији државници труде да не буде неразумно висока. Немачки политичари, надасве симпатични министар Шојбле, а затим и осећајем моћи у све већој мери опијени конзервативни део немачке јавности, спремни су да плате неразумно високу цену наметања сопствене хегемоније Грчкој и остатку ЕУ: инсистирање на враћању дуга који се ни теоријски вратити не може, осим ако се на добош не стави неколико острва, значајно је окрњило углед Немачке у Европи и увећало подозривост прекоатлантског савезника према њеним намерама.

Да ли је уопште важно шта о свему томе мисле провинцијални неолиберали Србије?

Коментари41
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.