недеља, 15.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03

Шта крије „српска фасцикла” Јевгенија Примакова

Аутор: Бојан Билбијачетвртак, 30.07.2015. у 08:15
Јевгениј Александрович Примаков, унук бившег руског премијера (Фото ђакон Драган С. Танасијевић)

Хуманитарац и новинар Јевгениј Александрович Примаков (39), не само именом и ликом, веома подсећа на бившег руског премијера и државника Јевгенија Максимовича Примакова, који је преминуо прошлог месеца. Са деде на унука прешла је и страст према Блиском истоку, љубав и жеља да помаже људима у невољи. Управо је стари Примаков био главни саветодавац Јевгенију да покрене пројекат Руске хуманитарне мисије (РХМ). Ове недеље, после Палестине и Таџикистана, Примаков је отворио представништво РХМ и у Србији.

Од деде је наследио још нешто: кутије са његовом богатом архивом. У једној од њих пронашао је фасциклу, на којој је Примаков руком написао „Косово, југокриза, Босна, стенограми разговора, Милошевићево писмо, заокрет авиона, Хашки трибунал”.

– У фа­сци­кли је би­ло мно­го до­ку­ме­на­та, укљу­чу­ју­ћи и сте­но­грам ње­го­вог те­ле­фон­ског раз­го­во­ра са пот­пред­сед­ни­ком САД Ал Го­ром, из ави­о­на ко­ји је ле­тео над Атлан­ти­ком. То је би­ло 23. мар­та 1999. го­ди­не, тач­но у 21 час по мо­сков­ском вре­ме­ну, упра­во у тре­нут­ку ка­да је до­не­та од­лу­ка да се бом­бар­ду­је Ју­го­сла­ви­ја. Чим је то са­знао и спу­стио слу­ша­ли­цу, де­да је на­ре­дио пи­ло­ту да пре­ки­не лет пре­ма Аме­ри­ци и окре­не ави­он на­зад ка Мо­скви. Тај ма­не­вар над Атлан­ти­ком опи­су­ју као цен­трал­ни до­га­ђај у ру­ској по­ли­ти­ци, али је ње­му прет­хо­ди­ло мно­го то­га и ни­је се слу­чај­но де­сио. Кључ­ни „атлант­ски” за­о­крет Ру­си­је до­го­дио се пу­не три го­ди­не ра­ни­је, 9. ја­ну­а­ра 1996, ка­да је Јев­ге­ниј При­ма­ков за­ме­нио Ан­дре­ја Ко­зир­је­ва на ме­сту ше­фа ди­пло­ма­ти­је и за­у­ста­вио ру­ску ка­пи­ту­лантстку спољ­ну по­ли­ти­ку. Мо­гу­ће је да су на За­па­ду тај за­о­крет уочи­ли тек у мар­ту 1999. го­ди­не – ис­ти­че ру­ски ху­ма­ни­та­рац Јев­ге­ниј При­ма­ков.

Де­ле­га­ци­ју Ру­ске ху­ма­ни­тар­не ми­си­је, у ко­јој су по­ред При­ма­ко­ва би­ли и пот­пред­сед­ник Алек­сеј Пол­ков­њи­ков и ру­ски но­ви­нар и ди­рек­тор бе­о­град­ског Ме­ди­ја цен­тра „Ру­ски екс­прес” Јев­ге­ниј Ба­ра­нов, у по­не­де­љак је при­мио пе­три­јарх срп­ски Ири­неј. По­же­лео им је бла­го­слов у ра­ду и упу­тио још јед­ном за­хвал­ност ру­ском на­ро­ду за по­др­шку у те­шким тре­ну­ци­ма. Ка­ко ис­ти­че При­ма­ков, ова ху­ма­ни­тар­на ми­си­ја је­сте по­след­њи про­је­кат ко­ји је ње­гов де­да бла­го­сло­вио и над­зи­рао до по­след­њег да­на жи­во­та. Са бла­го­сло­вом два па­три­јар­ха, срп­ске цр­кве и ру­ске по­ли­ти­ке, РХМ же­ли да по­мог­не угро­же­ном на­ро­ду на ју­гу Ср­би­је и на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји...

При­ма­ков мла­ђи је по обра­зо­ва­њу исто­ри­чар, по про­фе­си­ји но­ви­нар, а по зо­ву ср­ца ху­ма­ни­тар­ни рад­ник. Да се по­све­ти по­мо­ћи љу­ди­ма под­ста­кли су га рат­ни ужа­си ко­јих се на­гле­дао док је ско­ро де­це­ни­ју ра­дио у бли­ско­и­сточ­ним би­ро­и­ма во­де­ћих ру­ских те­ле­ви­зи­ја. Сво­је чу­ве­но по­ре­кло при­кри­вао је ра­де­ћи под псе­у­до­ни­мом Јев­ге­ниј Сан­дро. Де­ди­ну по­моћ ни­ка­да ни­је тра­жио. Ни­је ни ам­ба­са­дор, ни тај­кун. На­про­тив, ка­ри­је­ру је по­чео је као мон­та­жер на те­ле­ви­зи­ји НТВ, иако је ње­гов де­да та­да био ми­ни­стар ино­стра­них по­сло­ва, а за­тим и пре­ми­јер нај­ве­ће др­жа­ве све­та.

Као млад но­ви­нар, јед­но вре­ме про­вео је ра­де­ћи и на ра­ди­ју „Ехо Мо­скве”, ко­ји се сма­тра ме­ди­јем нај­кри­тич­ни­јим пре­ма ру­ском пред­сед­ни­ку Пу­ти­ну, али Јев­ге­ниј ка­же да да­нас не мо­же да их слу­ша.

– Не због то­га што кри­ти­ку­ју Пу­ти­на, већ за­то што су се пре­тво­ри­ли у фа­бри­ку мр­жње. По њи­ма, чо­век мо­ра не­пре­ста­но да се ка­је за­то што жи­ви у Ру­си­ји – об­ја­шња­ва шеф РХМ.

По­сле мо­сков­ског ра­ди­ја, При­ма­ков пре­ла­зи на те­ле­ви­зи­ју ТВС, ода­кле га пр­ви пут ша­љу на Бли­ски ис­ток за из­ве­шта­ча.

– Бо­ра­вио сам до­ста у Ира­ку, то је из­гле­да по­ро­дич­ни ути­цај – ка­же и под­се­ћа на чи­ње­ни­цу да је ње­гов де­да био је­дан од нај­ве­ћих свет­ских екс­пе­ра­та за Бли­ски ис­ток.

– Са­мо су дво­ји­ца та­квих би­ла. Са­да је остао са­мо је­дан, Хен­ри Ки­син­џер – ка­же При­ма­ков.

И ње­гов де­да је ка­ри­је­ру та­ко­ђе по­чи­њао као до­пи­сник са Бли­ског ис­то­ка. Ста­ри При­ма­ков је имао ду­го­го­ди­шње лич­не од­но­се са Са­да­мом Ху­се­и­ном и ње­го­вим ше­фом ди­пло­ма­ти­је Та­ри­ком Ази­зом, дру­гим чо­ве­ком Ира­ка. Пу­то­вао је у Ирак и пре и по­сле ра­та, ко­ри­сте­ћи ста­ре ве­зе. Убе­дио је Са­да­ма 1991, та­да фор­мал­но у свој­ству чла­на Гор­ба­чо­вље­вог пред­сед­нич­ког са­ве­та, да по­ву­че сна­ге из Ку­вај­та, али су се уда­ри ипак де­си­ли.

Уочи аме­рич­ког на­па­да 2003, При­ма­ков ста­ри­ји је та­ко­ђе пу­то­вао код Са­да­ма да му пре­не­се Пу­ти­но­ву по­ру­ку да мо­ра да при­ста­не на од­ре­ђе­не усло­ве, ко­ји­ма из­би­ја на­па­да­чи­ма ар­гу­мен­та­ци­ју из ру­ку. Пу­тин је од ирач­ког ли­де­ра тра­жио да одо­бри ме­ђу­на­род­не ин­спек­ци­је вој­них обје­ка­та, укљу­чу­ју­ћи и пред­сед­нич­ке па­ла­те. Пу­тин је, до­да­је При­ма­ков, пред­ла­гао Са­да­му да раз­мо­три мо­гућ­ност по­вла­че­ња са ме­ста ше­фа др­жа­ве и пре­ла­ска на ме­сто, ре­ци­мо, ко­ман­дан­та ору­жа­них сна­га.

– То је мо­жда мо­гло да спа­се и ње­га и Ирак, али је Са­дам већ та­да жи­вео у не­ком па­ра­лел­ном све­ту. Ве­ро­вао је у сво­је ге­не­ра­ле, али ве­ћи­на њих га је из­да­ла не­ко­ли­ко ме­се­ци ка­сни­је. Са­дам ни­је хтео по­ну­ду ни да са­слу­ша до кра­ја – от­кри­ва наш са­го­вор­ник.

Сусрет с патријархом Иринејем: пројекат Руске хуманитарне мисије „благословио” је и стари Јевгениј Примаков, „патријарх руске политике” (Фото СПЦ)

При­ма­ко­ва мла­ђег про­фе­си­о­нал­ни пут је да­ље од­вео на ве­ли­ку те­ле­ви­зи­ју НТВ, где је по­сле 2005. две го­ди­не био шеф бли­ско­и­сточ­ног би­роа, са се­ди­штем у Је­ру­са­ли­му. Од 2007. пре­ла­зи на цен­трал­ну др­жав­ну те­ле­ви­зи­ју Пр­ви ка­нал, а од 2008. шеф је до­пи­сни­штва у Изра­е­лу, ода­кле је та­ко­ђе по­кри­вао цео ре­ги­он.

– Про­блем су нам пра­ви­ли пре­ла­сци гра­ни­це, од­но­сно изра­ел­ска ви­за у па­со­шу. Та­ко смо мо­ра­ли увек да но­си­мо два па­со­ша, ко­је смо у ша­ли на­зи­ва­ли ха­лал и ко­шер, је­дан за арап­ске зе­мље, дру­ги за Изра­ел. Нај­ва­жни­је је би­ло не по­ме­ша­ти их. Имао сам по­не­кад не­ра­зу­ме­ва­ње са Изра­е­лом, јер је пре­зи­ме При­ма­ков но­си­ло ети­ке­ту ан­ти­ци­о­ни­сте. Тај је ути­сак мо­жда по­сто­јао, јер је де­да у жи­во­ту мно­го ра­дио са Ара­пи­ма – пре­при­ча­ва бли­ско­и­сточ­не анег­до­те При­ма­ков.

Јев­ге­ниј При­ма­ков 2011. пре­ла­зи у Ко­ме­са­ри­јат за из­бе­гли­це УН, ра­де­ћи у Тур­ској и Јор­да­ну, где је сте­као нео­п­ход­но ис­ку­ство за свој план да са не­ко­ли­ци­ном при­ја­те­ља осну­је Ру­ску ху­ма­ни­тар­ну ми­си­ју.

– У Ко­ме­са­ри­ја­ту сам пре све­га на­у­чио ка­ко не тре­ба ра­ди­ти. Из­у­чио сам и ме­ха­ни­зме ка­ко ра­де број­не за­пад­не аген­ци­је и не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је. Би­ло нам је кри­во што Ру­си­ја не­ма ни­шта слич­но, иако је то би­ло ве­о­ма по­треб­но. Пр­ви пут сам се озбиљ­но су­о­чио са ху­ма­ни­тар­ним про­бле­мом 2007, за вре­ме бло­ка­де Га­зе. Као но­ви­на­ри, ус­пе­ли смо да се до­го­во­ри­мо са Ха­ма­сом и Фа­та­хом да пре­ба­ци­мо до изра­ел­ског гра­нич­ног пре­ла­за Ерез, и та­ко спа­се­мо ве­ли­ки број Ру­ски­ња и Укра­јин­ки ко­је су би­ле уда­те за Па­ле­стин­це и жи­ве­ле та­мо још од вре­ме­на СССР. Јед­но­став­но, да ни­смо ми то ура­ди­ли, ни­ко не би. Оне би оста­ле бло­ки­ра­не у рат­ној зо­ни – при­се­ћа се При­ма­ков.

Та­да је пр­ви пут по­ми­слио да тре­ба про­фе­си­о­нал­но да се ба­ви овим по­слом и 2010. ре­ги­стро­вао је РХМ. Ор­га­ни­за­ци­ја је озбиљ­но по­че­ла да ра­ди од мар­та ове го­ди­не. При­ку­пи­ли су нео­п­ход­на сред­ства, про­на­шли про­сто­ри­је, вр­хун­ске струч­ња­ке, ус­по­ста­ви­ли кон­так­те са ру­ским ми­ни­стар­стви­ма ино­стра­них по­сло­ва и за ван­ред­не си­ту­а­ци­је. Да­нас РХМ има 17 за­по­сле­них, укљу­чу­ју­ћи про­фе­си­о­нал­не спа­си­о­це, аеро­мо­бил­не гру­пе. То су љу­ди ко­ји су про­шли „па­као” по це­лом све­ту, од зе­мљо­тре­са на Ха­и­ти­ју, пре­ко цу­на­ми­ја у Ази­ји и ебо­ле у Афри­ци...

– Ср­би­ја је, по мом ми­шље­њу, за Ру­си­ју нај­ва­жни­је ме­сто у Евро­пи. Ко нам је остао да­нас од пра­вих при­ја­те­ља? Са­мо Ср­би­ја. Ми ви­ди­мо да је Ср­би­ја са­да на рас­кр­сни­ци, али не же­ли­мо да ути­че­мо да се она окре­не на ову или ону стра­ну. Ср­би­ја за нас ни­је не­ка да­ле­ка се­стра ко­ју по­ми­ње­мо са­мо кад на­здра­вља­мо за сто­лом. Ру­ски и срп­ски на­род мо­ра­ју кон­крет­но да осе­те на­шу бли­скост. За­то смо ми ов­де да ура­ди­мо не­што за Ср­би­ју – об­ја­шња­ва При­ма­ков и до­да­је да ће пи­та­ње из­бе­глих и прог­на­них ли­ца за РХМ би­ти при­о­ри­тет­но.

Ис­ти­че да ће им у фо­ку­су нај­ви­ше би­ти Ко­со­во, ода­кле Ср­бе ис­ти­ску­ју већ де­це­ни­ја­ма, а пре све­га ен­кла­ве ко­је жи­ве у изо­ла­ци­ји, као и југ Ср­би­је.

– Ни­смо ми про­тив Ал­ба­на­ца, али зна­мо ко­ме је по­моћ ви­ше по­треб­на и, при­зна­је­мо, зна­мо ко нам је дра­жи – не кри­је шеф РХМ.

Угро­же­ним срп­ским сре­ди­на­ма ис­по­ру­чи­ће пре све­га ге­не­ра­то­ре и ди­зел го­ри­во, обез­бе­ди­ће те­рен­ске ме­ди­цин­ске еки­пе ко­је ће пре­во­зи­ти обо­ле­ле и ука­зи­ва­ти нео­п­ход­ну по­моћ на ли­цу ме­ста. За по­че­так ће по­кре­ну­ти не­ко­ли­ко пи­лот про­је­ка­та. Ра­чу­на­ју на по­др­шку Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, а су­срет са па­три­јар­хом је то и по­твр­дио.

– Нео­п­ход­на сред­ства ће­мо обез­бе­ди­ти пре­ко ме­ха­ни­за­ма кор­по­ра­тив­не дру­штве­не од­го­вор­но­сти, што под­ра­зу­ме­ва да све ру­ске фир­ме ко­је по­слу­ју у Ср­би­ји, као што су „Га­зпром” или Ру­ске же­ле­зни­це, део сво­јих сред­ста­ва усме­ре за по­моћ љу­ди­ма – на­во­ди При­ма­ков и ис­ти­че да се не­ће осла­ња­ти на др­жав­ни бу­џет Ру­си­је.

Про­је­кат Ру­ске ху­ма­ни­тар­не ми­си­је је­дан је од по­след­њих ко­ји је бла­го­сло­вио ста­ри Јев­ге­ниј При­ма­ков, „па­три­јарх ру­ске по­ли­ти­ке”, ка­ко га је сво­је­вре­ме­но на­звао Би-Би-Си. При­ма­ков је, ка­же ње­гов унук, до­бро раз­у­мео зна­че­ње „ме­ке мо­ћи”, а по­го­то­во за др­жа­ву по­пут Ру­си­је.

– Де­да је упра­во то пре­по­знао у РХМ. Са­ве­то­вао сам се до­ста са њим, он је пре­по­ру­чио ре­ги­о­не у ко­ји­ма тре­ба стар­то­ва­ти. Ре­као је: „Ве­о­ма је ва­жно ра­ди­ти на Бал­ка­ну, ве­о­ма је ва­жно ра­ди­ти у Ср­би­ји”. По­себ­но у Ср­би­ји. Де­да је ра­дио до по­след­њег да­на жи­во­та и не кри­јем да је ње­гов ути­цај на фор­ми­ра­ње РХМ био огро­ман – ка­же Јев­ге­ниј При­ма­ков мла­ђи.

Су­тра: Сте­но­грам те­ле­фон­ског раз­го­во­ра Јев­ге­ни­ја При­ма­ко­ва и Ала Го­ра над Атлан­ти­ком 23. мар­та 1999. го­ди­не


Коментари23
57c8b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Румија@ ила,Мали Слоба, вечити дужник Бар
Да ли се ви питате какви сте људи?Да ли је ЛАЖ средство комуникације?Да ли ми заиста немамо ништа заједничко са Русима, чак ни поријекло и језик,писмо?Да ли је већа срамота што нас Русија није помогла 1999 године од оних који су нас варварски бомбардовали?Да ли требамо да волимо више оне који су убијали 100 за једног или оне који су нас ослобађали ко зна колико пута у историји?ЉУДИ какви сте ви то мазохисти, лажови и преваранти???Да ли послије оваквих ваших осјећања и размишљања и ставова осјећате срамоту?Да ли то храброст усташка јер се ничега не стидите?
Komentar Kratak
Pozdravljam osnivanje Ruske humanitarne misije i želim dobrodošlicu gospodinu Primakovu i svim ostalim prijateljima iz Rusije. Osećajte se ovde u Srbiji kao u svojoj kući.
Djekna ...
Naslov me zaintrigirao. Citajuci tekst ne saznah nista sto je naslov clanka sugerisao da cu saznati. Umesto toga saznah milion nepotrebnih stvari o ovom coveku. Ili menjajte naslov, ili tekst clanka. Ne dostoji vam kao uglednom casopisu da takvim jeftinim "udicama" mamite citaoce.
dragan dragan
U prilog Rusije. Sve što je osvajala je za geopolitičke interese a ne za tržišne I pljačku, to je prva velika razlika u odnosu na Zapad. Otidjite na izložbu o Romanovima, pa pogledajte kako je car Nikolaj II razmišljao da pomogne Srbiji, koje se moralne vrednosti bile u opticaju. Pa posle toga da se setimo od koga je Kradjordje dobio novac za ustanak. Prota mateja Nenadović je ispraćen da donese pare. Od koga smo dobijali tehničku pomoć da izlijemo prvi top u Kragujevcu, da se setimo nekog carskog ruskog oficira. Od koga smo dobili za Obrenovac I Djerdap najbolje turbine i generatore. Uporedite ih samo sa francuskim u Obrenovcu, prve dve ruske a druge 4 francuske. Drugi svetski rat, Prvi svetski rat. Da li nam oni kao Francuzi nisu slali slučajno municiju drugacijeg kalibra, eto slučajno, a svi topovi su bili francuski. Licenca za T 72 je bila ozbiljna dokumentacija prema onome što smo dobili za neke slične licence sa Zapada. Razmisljajte sa cinjenicama.
Stevan Simic
"veciti duznik", prvo, ne znas mnogo o temi koju komentarises, drugo, povrsan si i neodgovoran. Rusija u to vreme nije mogla sebi da pomogne a vojska je bila u rasulu, rublja je devalvirala 300% itd. Petlja nad Atlantikom je moralni cin pojedinca vredan divljenja i postovanja. Kako to mislis nije prstom mrdnula, sta je trebala da uradi, da objavi rat americi. Budalastina.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља