четвртак, 27.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:59

Ко тражи поштење у коцкању

Аутор: Љубодраг Стојадиновићнедеља, 02.08.2015. у 09:15

Не, ово ипак није прича о игри која иначе не постоји. Ко још тражи поштење у коцкању са оваквом државом? Ко још верује да би банда допустила да јој „срећни” добитник однесе милион евра? Такве среће у Србији нема, па ова игра, као плебисцитарни хазард са малим улагањима, постаје бесмислена.

Овде, наравно, није здраво срећу тражити у лутријама и опкладама са државом у којој су преваранти њени најугледнији грађани. Нека истраживања (рађена изван Србије) показују да су њени поданици, по томе како се осећају, међу најнесрећнијима на свету.

Осећање среће је, наравно, лични оквир у коме живимо оно што нам је дато или што су нам дали од живота. Колективна срећа је заводљиви идеолошки кич и за њом се може трагати само коришћењем статистичких заблуда, уз релативно непоуздани модел посматрања домицилног социјалног оквира.

Срећа се овде доживљава као фатум: добро је, могло је и горе. Дај шта даш, све је у реду док је глава на раменима. Очекивање грађанина у амбијенту социјалне пропасти сувише је скромно да би у себи садржало наду.

Иначе се у тумачењима општег народног здравља социјални спокој узима као темељни параметар личне среће: породица, здравље, опстанак, деца, њихова будућност. Можда некоме падне на памет и чувена Кардељева реченица, колико дирљива, толико идеалистичка, са примесама далеке носталгије. Нешто у стилу да срећу човеку не доносе ни партија ни држава, него он сам, својим радом, удружен са другим људима.

То је, наравно, парадигма утопије самоуправљања и специфичне врсте егалитаризма. Али, Кардељ практично није био у праву, као што се и могло очекивати, мада се његовој темељној поставци у идеологији опсене заправо нема шта замерити. Каква партија, каква држава, човек је довољан сам себи ако има где да ради. Па из рада (и резултата) он црпе све што му је потребно за наду која никада не престаје. Јер се и тада, као и сада, све полагало на срећну будућност. Јесте, није нам најбоље, морамо се одрицати, држава ће нешто да нам отме за нашу вајду, али кад све то прође, ето нама невиђене награде и идиличног живота. Дакле, среће коју ипак даје држава.

Ови који су у владајућој партији већ је имају.

Ма колико се разликовали у поимању и вршењу власти, у улози државе и партије у личној и општој срећи Кардељ и Вучић имају идентични однос према нечему нејасном (будућност!) што може да настане, али и не мора. Само тамо и онда може нам бити боље.

Исто оно истраживање о срећи у Срба, које је у статистичкој равни непоуздано за појединца, казује да смо ми овде депресивни, фрустрирани, неспокојни, несигурни и уплашени.

Рекао бих, како ко. Има импресивних, сталожених, усклађених са животом и врло, врло храбрих. Тако да је онај комад среће несрећно распоређен по социјалним слојевима, одузет од средње класе, која више и не зна да је постојала – дат мањини мањине на коришћење. Ако су они уопште у стању да разлуче дилему да ли их је снашла срећа или су као најгори испливали на сам врх због стицаја несрећних околности за све остале.

И без истраживања је видљиво да држава, са својим мање или више ревносним органима, ради мало или не ради нималоу погледу личне среће својих поданика. У застрашујућем сиромаштву осећање да ли ти је добро или лоше за многе зависи од дана који се некако прегурао са два или три оброка. Социјална политика Србије сведена је на неколико лоших закона и ужасно увредљива тумачења тих норми министра за рад, човека без радног стажа. Пореска политика државе конструисана је на пресији само према редовним платишама. Они дају и за оне који неће да плате и за најбогатије који немају одакле.

Држава не уме или не жели да се избори са корупцијом, она доноси срећу припадницима партије на власти. Та партијска војска на непотребним државним пословима јесте безочно корумпирање гласачке машинерије. И њени припадници осећање личне среће морају да припишу добром рефлексу и бежању на праву страну.

Осећање несигурности и неспокоја доносе самовоља у негирању уставног права на личну својину (отимање пензија), имовинска несигурност, додатно кажњавање сиротиње одузимањем имовине ако им се нагомилају рачуни.

Чему онда чуђење зашто су људи масовно играли лото? Вероватно више неће. Многи више неће. Али, свако од играча је сањао неки свој сан („Никад се не зна”, слоган српске лутрије). Ипак, изгледа да се све зна, па се тако та последња илузија о коцкарској срећи у окршају са државом расплинула у тупом разбојничком објашњењу да је „ипак све било регуларно”.

Сигуран сам да је то тачно. Све што је најгоре и најподлије овде је регуларно. Срећа у Србији је илузија. Ко је има живи негде далеко од нас.


Коментари44
10d4b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kolja Karikas
@Vito Raski Uporno branite neodbranjivo, i spustate stvari na licni nivo. Nisam vas ja proglasio lazovom, dovoljno je bilo da priznate da ste pogresili. Umesto toga, iz kutije sa secanjima izvlacite razgovor sa kanadskom baba-Vangom, i koristite ga kao argument u razmeni misljenja. Ni to vam ne bi posebno zamerio, ali ozbiljno me je najedila vasa sprdnja sa mojim dobitkom na lutriji. Da li to sto nisam dobio dzek pot znaci da po vama ne smem da pisem o lutriji? Da li ste se vi porodili, Vito? Ako niste, molim vas da smesta prestanete da se brinete o svojoj deci, i deci uopste. Da li znate da letite? Ne? E, pa onda nema gledanja u nebo. Da se vratim na vasu premudru komsinicu - verovatno se predstavila u Gospodu pre nego sto je izmisljen internet, pa ne moze kao svi mi zivi da na stranici kanadske drzavne lutrije vidi sliku Antonija Vilanueve iz Misasuge, dela Toronta, sa slikom ceka na 6 880 768 dolara i 30 kanadskih centi koje je dobio 6. maja. A njegova slika je samo prva od mnogih.
Svetolik Basamak
Pozivate za svedoka sebe? Vredjate coveka o kome ne znate nista? Dajete kardioloske dijagnoze? Da, manir mi je poznat, personalci imaju obicaj da stvari svode na personalni nivo. Na vasu zalost rekao sam sve sta sam imao, ne zelim da se dalje dopisujem sa necijim alter egom. Pokusajte da ubuduce izbegnete uparivanje lutrije i Kardelja svake dve godine (vidi tekst u Politici od 30. decembra 2013.) Pozdrav obema vasim licnostima, sa pripadajucim parovima lica.
Jovan Knezevic
@ Basamak. Za razliku od vas, Basamace, ovo je moje pravo ime i prezime. Nemama razloga da branim Stojadinovica, nego istinu. On nikada nije bio urednik Narodne Armije, nego je pisao klumne za nju. Sta ste vi u svom zivotu napisali? Stojadinovic je u Genaralstab dosao kao potpukovnik (bio sam personalac, imao sam njegov dosije), i nikada nije sedeo u nekom domu JNA. Prosao je sve trupne duznosti, od komandira voda do pomocnika komandanta 212 brigade. Zasto lazno govorite o coveku koga ne poznajete? Na osnovu njegovih tekstova koje ne razumete? Na osnovu njegove pobune protiv nepodnosljivog reda stvari kojoj zavidite, jer vase misje srce nije bilo u stanju da to uradi. Da li je to zavist, ne znam. Ali, nije posteno da iznosite lazi, to sam hteo da vam kazem, i pored vaseg kukavicluka da se potpisete svojim imenom. Stojadinovic je sve uradio sa svojim potpisom, i sada stoji iza toga. A ko ste vi? Kladim se da ne znate.
Vito Raski
Ne znam da Ii ce "Politika" dozvoliti, mojoj malenkosti, jos jedan komentar na gore ispisani naslov. Naime kada sam dosao u Kanadu, mlad I pun snage a jos vise maste za ostvarenjem davnasnjih zelja, kao svaki mlad covek, sto tezi, poceo sam da trazim srecu I u lutrijama, ali srecnom okolnoscu sam upoznao stariju komsinicu, Kanadjanku, inace muzikologa, veoma bistru I pametnu staricu, koja mi je rekla, kada mi je jednom prilikom videla tikete u rukama: "Mladi gospodine, ostavite se svih vrsta kockanja sa drzavom. Moram da Vam kazem da su sve te lutrije u rukama drzave I da je veoma, gotovo neznatna sansa da dobijete , kao sto svi mastaju, mnogo miliona dolara. Nemojte se naci uvredjenim, ali moram da Vam kazem: DA JE SVAKA LUTRIJA, OD STRANE DRZAVE, SAMO JOS JEDAN POREZ, ZA BUDALE". Naravno da se nisam naljutio, vec sam toj zeni ostao zahvalan, jer sam saznao PRAVU ISTINU o svim vrstama lutrija, kockanja, konjskih nadmetanja I da ne nabrajam te "TAKSE ZA BUDALE", kako mi rece komsinica.
Vito Raski
@Dzordz - Mozda je u pravu @Kolja Karikas jer je verovatno dobio na lutriji u SAD ili Kanadi, grdne milione, pa je upucen u sve tako potanko da nam predocava da dobitnici malih dobitaka potpisuju na lice mesta tiket kod prodavca koji im isplacuje od $2 do $300, ali poenta moga pisanja komentara je u tome da niko ne dobi te grdne milione koji se vrte na ruletima "srecnih" dobitnika. Prema tome cestitam gospodinu na osvojenim Lotto milionima u SAD i Kanadi, i neka mu je sa srecom. Dalji komentar je bespotreban. Jedino da mu se zahvalim sto me proglasi lazovom.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља