понедељак, 30.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:14

Није слаб ко падне него ко не устане

среда, 05.08.2015. у 09:00
На првом Сабору учествовала су само четири оркестра из Драгачева Фото Архива Сабора

Гуча – На 55. Драгачевском сабору у Гучи данас нема ни свечаности ни догађаја. Неме су трубе, тихују трубачи, ћуте срца сабораша, али куцају успомене. Навиру сећања на дане, године у којима, као по неком усуду, повест није била милостива према овим просторима и њиховом живљу.

Како је у Гучи било крајем августа 1995, само три седмице после „Олује”? Ко да седне под шатру, засвира и запева? А 35. Сабор ипак је одржан, од 25. до 27. августа.

Јовиша Славковић (77), тадашњи директор Дома културе у Гучи, прича нам данас:

 

Први Сабор: рвање у кости Фото Архива Сабора

– Није било лако, у данима тешким по српски народ, организовати тако велику приредбу. Међутим, Саборски одбор закључио је да би далеко теже било објаснити зашто да се не одржи један овакав сабор који деценијама обележава крај лета и почетак јесени у Србији, који скоро у свему што се овде догађа одражава дух народа и његову истрајност, његов карактер, његову бит и историјску одлучност, његов смисао за самоодржање, несебичну солидарност, непрекидну тежњу за миром и правдом, али и историјску решеност да се од свега и сваког одбрани. Одлучено је да се Сабор не одлаже, због преседана, али да све буде достојанствено, са акцијама солидарности према избеглим Србима и бројним добротворним приредбама.

Славковић подсећа на древну мудрост по којој није срамота пасти већ не устати, вели да нема нашег поколења које није осетило неку своју муку. И препричава нам догађај са првог Драгачевског сабора кад је овде, до неочекиваног зрна славе, дошао један стари ратник, који је прошао и Албанију и Солунски фронт, и у Драгачево вратио главу на раменима. А кад је заказан први Сабор, на Покров Пресвете Богородице, 14. октобра 1961, оденуо је своје најбоље рухо и из куће у Ртима кренуо ка Гучи.

– Пре него што је почело такмичење трубачких оркестара из Дљина, Горачића, Граба и Ртију, само та четири су била на првом Сабору, код Бјелице је одржано надметање у гађању кроз прстен јабуке, свадбарске јабуке. Окупило се доста света да види ко има око соколово. Гађа један – ништа. Други – ништа. Трећи – ништа. Четврти… Посматра такмичење старац у народној ношњи, веселог лица, уфитиљених бркова. „Додај дер ми ту пушку”, рече једном младићу. Узе човек огњострелно оружје, стави у згиб рамена, нанишани. Пуцањ. И паде јабука. Сви га, са дивљењем, посматрају. Кличу му. Само су момци –такмичари посрамљени. Не могу да верују. Некима би могао да буде отац, некима и деда, а бољи је стрелац од њих – приповеда Славковић.

 

Прва труба првог Сабора: Десимир Перишић из Горачића Фото Архива Сабора

Тај нишанџија мајстор био је седамдесетчетворогодишњи Крстомир Сретеновић из Ртију, недалеко од Гуче.

– Новинари се сјатили око њега, али се он не хвали. На прсима му бројна ратна одликовања. Почасно место, дабоме, има златна Карађорђева звезда са мачевима војничког реда – додаје Славковић.

Сретеновић је рођен у Турици 1888. године. Основну школу завршио је у Гучи. Као дечак служио је код неког кафеџије у Чачку: наплаћивао је рабаџијама смештај стоке у газдиној штали. Када је поодрастао привенчао се за Мирку, кћер Јанка Костића у Ртима. Мобилисан је у Први (Драгачевски) батаљон Десетог пешадијског пука 1914. године и учествовао у ратним окршајима све до пробоја Солунског фронта и ослобођења отаџбине.

Када је првим хицем оборио свадбарску јабуку на првом Драгачевском сабору трубача у Гучи, вероватно су му у сећање дошли ватрени окршаји 1914. и 1915, повлачење преко Албаније, опоравак на Крфу, пребацивање на Солунски фронт, победоносни јуриш са Кајмакчалана у отаџбину. На том трубачком Сабору један новинар забележио је како је Сретеновић добио орден Карађорђеве звезде са мачевима: „Било је јутро, тек што су се раздвојили ноћ и дан. Крстомир Сретеновић са двојицом војника у објавници. Срели су око 50 Аустријанаца. Био је већ искусан ратник, подофицир. Храбар и проницљив, објавио је напад, као да уза се има мноштво српских војника. Али, они, Аустријанци, уплаше се и ништа нису покушали. Када су их спроводили у команду, избројали су – било је тачно 53 војника”.

Пошто се каже да је Сретеновић тада био искусан ратник, може се претпоставити да се догађај збио у 1915. години или касније.

– Наравно, то му није био једини ратнички подвиг за који је, поред Карађорђеве звезде, на грудима носио и друга одличја, не само Медаљу за храброст и један енглески орден – прича нам Славковић, иначе и сам родом из Ртију.

У том селу, Крстомир Сретеновић запамћен је као један од оснивача рћанске Земљорадничке кредитне задруге (1928), за чији је рад уступио једну собу у својој кући. Биран је и у Управни одбор ове задруге.

Убрајан је међу угледне домаћине у Ртима. Поред осталог, бавио се и виноградарством, а његово црно вино било је чувено надалеко.

На свечаностима је носио гиздаву народну ношњу, а 1962. године, на другом Сабору, награђен је као најбоље одевени старац. Умро је 1965. и сахрањен на Костића гробљу у Ртима.

Гвозден Оташевић


Коментари0
9808f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља