петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:40

Шта је остало од Југославије

понедељак, 10.08.2015. у 08:15
Музеј историје Југославије Фото Д. Јевремовић

Док су политичари са задовољством трљали руке и поздрављали долазак „Етихада” и „Ер Србије” на наше небо, део јавности је с тугом у историју испратио име ЈАТ (Југословенски аеротранспорт). И када је последњег дана јула Међународни радио Југославија престао да постоји, многи су жалили због такве одлуке. Већина њих у том тренутку није ни размишљала о судбини 94 радника који су остали без посла, већ су са сетом гледали како се гаси један од симбола земље које више нема. У годинама током и након распада Југославије дошло је до „посрбљавања” већине назива који су садржавали име старе, добре Југе. Тако су данас институције и предузећа која у свом називу чувају Југославију тек егзотични примерци омражене или вољене земље – зависно од укуса.

Шта је, заиста, остало после титоистичке љубави шест република? Понека улица, али никако у центру града. У главном граду остало је једно југословенско позориште, један архив и један музеј. И на десетине предузећа, од којих је већина у стечају. Од производа насталих у време „оне земље”, опстао је „југо”. Додуше, не у фабрици, већ на улицама. И не зато што га превише волимо, него немамо пара за нешто боље и новије превозно средство средње класе. Она је, узгред, постојала у Југославији. У Србији је гашена, као производња „југа”.

Промене имена су, често, отежавале комуникацију и компликовале ствари. Ако нисте из Београда, а желите да посетите Музеј историје Југославије, одговор на питање где се налази, зависи од тога којој генерацији припада случајни пролазник од кога помоћ тражите на улици. Ако питате особу која је одрастала у земљи народа и народности, упутиће вас на Трг Николе Пашића. Али тамо ће вас дочекати Историјски музеј Србије, а ваше одредиште је заправо на Дедињу – тамо где је некада био „25. мај”. Слична непријатност може да се догоди и ако неког рођеног у новом миленијуму питате где је „25. мај” и он вас пошаље на кеј поред Дунава. Јер новој генерацији тај датум ништа не значи.

Али, забуне нема где је Југословенска кинотека, јер она име није мењала од оснивања 1949. године. Њен садашњи директор Радослав Зеленовић на чело ове установе је дошао 1992. године, баш када су „Србије” почеле да смењују „Југославије”.

– Да смо се водили логиком да мењамо име сваки пут када је држава то радила, морали бисмо у једном тренутку да се зовемо и Кинотека државне заједнице Србије и Црне Горе. Ми чувамо филмско наслеђе свих Југославија, од краљевине до савезне републике, и тешко је рећи којој републици који филм припада. Па, и данас, када не живимо у истој држави, готово је немогуће снимити филм без удружених финансијских снага из региона – прича Зеленовић.

За разлику од истоимене земље, Југословенска кинотека и даље успешно опстаје. Члан је Светске и Европске федерације филмских архива и у том друштву је једна од најбогатијих по филмском фонду. Њено име је, дакле, постало бренд. Зеленовић додаје и да никада није било никаквих политичких притисака да кинотека промени име.

Да ли је, посматрано из угла маркетиншких стручњака, паметно сачувати Југославију у називу фирми? Да ли власнике предузећа „маркетиншки кумови” упозоравају да уз старо име иду и предрасуде, асоцијације на нерешена политичка питања?

– Она друга Југославија, или СФРЈ, гледано из ове перспективе, била је озбиљна фирма, озбиљно „предузеће”, ма шта о њој данас неки мислили. Тако да је тада било згодно, па и пожељно имати то име у називу предузећа. Асоцијација је била углавном позитивна. А онда је та Југославија нестала, остајући још неко време под тим именом, које више није асоцирало ни на шта добро. Имати данас Србију у називу фирме је нешто што вам само за себе сигурно неће много помоћи у пословању, нарочито ако послујете са странцима. Много смо као држава у међувремену учинили, што сами, што уз помоћ те фамозне међународне заједнице, да то име постане појам сукоба, несигурности, нестабилности, недоследности, површности и на крају крајева – сумњивог квалитета. А то су асоцијације које не би требало да побуђују име једне солидне фирме – сматра Драгољуб Мићко Љубичић, глумац и најпознатији члан Индексовог радио позоришта.

Осим страха од предрасуда потенцијалних иностраних партнера, недостатку патриотизма у именима приватних предузећа кумује и републичка такса од 483.430 динара, колико кошта да у називу фирме имате одредницу „Србија”.

У ком случају би та одредница у називу фирме била од користи и за предузетника и за државу? Нажалост, примера је мало. Македонија је заштитила ајвар, Словенија је и буквално покупила кајмак, а Чеси су нам „дрмнули” шљивовицу.

Милоје Секулић, партнер у агенцији „Хоумпејџ”, не може да се сети друге ситуације у којој би такав назив пружио значајну тржишну предност изузев српске малине.

– Што се Југославије тиче, она свакако за немали број нас који смо провели лепе тренутке младости у њој седамдесетих и осамдесетих има носталгичан призвук, али се бојим да су негативне конотације много јаче. Колико год нас то можда болело, те земље више нема и комуникација без њене одреднице у називу фирме је много једноставнија – саветује Секулић.

Вишња Аранђеловић

-----------------------------------------

Деца „оног” времена

У годинама после Другог светског рата, сведочи шеф матичне службе Савски венац Милица Новаковић, родитељи су врло радо деци давали имена по Југославији, симболу успеха и јединства. Међутим, после смрти Јосипа Броза Тита, током осамдесетих година прошлог века, било је се све мање Југослава и Југославки.

– А од деведесетих родитељи се враћају старим именима попут Душана, Милоша, Јелене... Не срећемо чак у породилиштима ни Србијанке ни Србољубе – прича о искуствима „са терена” Милица Новаковић.

Да ли у свом друштву имате Југослава? Потписник ових редова познаје двојицу – један је цењени лекар у Шведској, а други је успешни филмски критичар. Ситуација са Србољубима је нешто лошија, бар на јавној сцени. Али у женском тиму доминира једно име – Србијанка Турајлић, професорка универзитета која је рођена, узгред, у време Југе. Они су доказ да име нема везе са успехом. Или, ипак, има?


Коментари65
514dd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bonn Berlin
Nista !
Miki Lakić iz Predvorice
Eto jedne priče kako je uništeno jedno ime jed države koja više ne postoji. Tako će isto da nestane Ime Srbije, već je počelo da je nestaje.
Srba, Velika Britanija
Zena poznatog glumca Kristijana Bejla zove se Srbislava. Srbski ili srpski? Kazite deset puta 'aBsolute voDka' i bice vam normalno da kazete Srbski. Pravopis je samo dogovor nekolicine ljudi.
Posmatrač iz Nemačke
@proPolitikin Hrvat -očigledno nisi dobro upoznat sa situacijom u "staroj" Evropi. U Nemačkoj npr. pored Nemaca, žive pripadnici iz preko 170 naroda sveta. Slično je i u Austriji, Švajcarskoj itd. Gotovo 25 odsto stanovnika Nemačke (od oko 82 miliona) su migranti i potomci migranata, od kojih opet 75 odsto već imaju nemačka državljanstva. I oni se, osim u međusobnim razgovorima, nigde više ne vode kao Turci, Srbi, Kinezi, Jordanci isl. nego samo kao NEMCI! Zvanični jezik je nemački a ne ko zna koji. Verska prava su im obezbeđena, ali ne i jezik porekla u komuniciranju sa institucijama, poslodavcem, državom itd. Privatno, ako to podržava država porekla, mogu da organizuju svoje "Dopunske škole" koje sami finansiraju. U nekim nemč. pokrajinama može, ukoliko postoji dogovor sa nemačkim školskim vlastima, da se maternji jezik, učen u Dopunskoj, polaže umesto drugog stranog jezika- npr. umeso frncuskog, engleskog isl. Po meni, ako živiš u Sbiji, ti bi bio Srbijanac, a kod kuće Hrvat!
Milica Milica
Posmatrac iz Nem :35Sto se tice nacionalnosti u Srbiji upravu ste,a mozda i niste.Svi koji zive ili se useleuUSA ili Kanadu u dokumenat o useljenju kod:"Nacionalnost"unosi se Amerikanac odnosno Kanadjanin.Tek kad ima potrebe u necem pise se ili kaze Afro amerikanac (nisam cula da se taj izraz upotrebljava u Kanadi)Ali se kaze Canadjanin recimo srpskog, madjarskog (itd.)porekla.Ne znam zasto postoje reagovanja nekih ljudi iz javnih I kulturnih svera kad neko kaze za Srbe iz Srbije Srbijanac.Meni ne zvuci lepo kad politicari govore recimo: Srpski narod (u Srbiji).Ne zive u Srbiji samo Srbi. Da sam druge kako sada postoje nacionalnosti, to bi me vredjalo, jer ispada da u govorima nekih politicara poenta obracanja je samo u vezi Srba.Zato mislim kao i Vi da treba uvesti nacionalnost: Srbijanac ili Srbin za sve s naglaskom kog porekla.Mozda je tu u pitanju sto Srba ima citave drzave (RS,C.Gora,a bilo ih je polovina Hrvatske -proterani su) pa bi to "rastocilo"jedinstvo nacije.Pozdrav svima.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља