субота, 18.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:09

Команда гитаристима „Никад не одустај”

Аутор: Бранка Васиљевићуторак, 11.08.2015. у 08:15
Оркестар акустичних гитара у којем свирају клинци од седам до 18 година (Фото: Лична документација)

Када је 1989. године уписао војну школу Саша Костић није ни слутио да ће га живот одвући од војног позива и уместо пушке у руке му ставити гитару. Саша живи у Сремчици и већ пет година „командује” рок оркестром младих гитариста, јединственим у Србији, под називом „Рок циркус”. Оркестар акустичних гитара у којем свирају клинци од седам до 18 година оформио је после тешких животних искушења, желећи да енергију коју ти млади људи поседују усмери у добром правцу, улије им наду и одвоји их од улице и лоших утицаја.

У претходних девет месеци млади гитаристи су имали више од 30 наступа на концертним позорницама широм престонице, а на репертоару су им „Пинк Флојд”, „Смак”, Били Ајдол, „Квин”…

– Не може да вас не заболи када видите младе људе у пуној снази и енергији како време проводе у такозваном блејању. То је тренутно највећа болест код деце. Где си био, шта си радио – нигде и ништа. А када их заинтересујеш за нешто, па макар то било и свирање гитаре, они то зачас прихвате. Проблем је задржати их јер су, нажалост, навикли да лако одустану. Поносан сам јер код мене остају. Често им организујем наступе, пуштам их да буду у центру пажње, да се покажу, остваре… – прича Костић који љубитеље акорда учи да не одустају.

А живот је био тај који је Костића обликовао да никад не одустаје.

Школовао се и радио у Сарајеву, у Новом Саду, Крагујевцу, Ужицу да би 1997. године био прекомандован у Београд.

– Као војни музичар, почео сам да радим у елитној војној музичкој трупи – Репрезентативном оркестру Гарде. Посао нам је био да у СИВ-у, данашњој Палати Србија, свирамо државницима и званичницима. Било је то лепо време, све док се нисам разболео. Тачно пре 11 година сам добио папир, црно на бело, да имам „стила”. Шалим се. Разболео сам се од ретког аутоимуног обољења које се зове Стилова болест. Ово обољење прате тешке грознице, непрекидни болови и готово сталан боравак у болници. Од гомиле лекова пропали су ми кукови, па сам готово четири године био непокретан – каже Костић.

Борба с болешћу потпуно га је одвојила од посла и свега што му представља животну радост.

– Преломни тренутак у животу ми је познанство са свештеником Дејаном Стефановићем. Он ми је рекао да ме неће причестити све док не почнем активније да свирам, али и док своју децу не наведем да свирају гитару. Полако сам почео да учим синове првим акордима, онда су се њима прикључила комшијска деца, затим њихови другари из школе и тако сад оркестар има 22 члана. Многи од њих свирају и певају – каже Саша.

У оркестру је већ две и по године и шеснаестогодишња Теодора Радовановић.

– Оркестар чине три секције – „Индијанци”, оркестар млађих основаца и основки, „The Hair”, оркестар старијих основки и средњошколки, и „Распад система”, оркестар старијих основаца и средњошколаца. Вежбамо два пута седмично и пробе трају више од два сата. У последње време, пошто нас има више, вежбамо у ОШ „Вук Караџић”. Када оркестри вежбају појединачно окупљамо се у професоровом подстанарском стану, где живи са женом и синовима. За наше вежбе посебно је уредио једну собицу. Није то велики простор, али нама буде супер – каже Теодора.

Међу члановима оркестра је и седамнаестогодишња Катарина Мутаповић.

– Оркестру сам се прикључила у јануару када сам од родитеља и сестре добила дуго жељену гитару. У почетку сам ишла на индивидуалне часове код професора, а затим у оркестaр „упловила” као у своју породицу. Сви имамо различите укусе, али када почнемо да свирамо звучимо као један – прича Катарина.

– Од када сам у оркестру осећам се слободније, снажније, па сама себе изненадим јер сада без проблема пустим глас. Понекад глас повиси и професор, али ми му не узимамо за зло. Није строг, коректан је и ништа не прећуткује – истиче Катарина.

Оркестар је име добио, како кажу његови чланови, из поштовања према групи „Смак” и одлуку да носе име по једној песми овог бенда донели су демократски – сви.

– Учим их да свирају јер се никада не зна да ли ће им то некад у животу затребати. Можда ће уз помоћ те гитаре морати да прехране своју децу, а можда ће их уз њене звуке успављивати. Ако и једно њихово дете заспи уз звук гитаре, знаћу да сам урадио праву ствар – истиче Костић.


Коментари3
ee096
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan Pandurović
Ovaj članak mi je baš prijao i izazvao ponos u meni. Drago mi je što poznajem ovog dobrog čoveka i što sam imao čast da sviram i družim se sa njim. Kole....:)
Jovan Lukaja
Bravo care!
Монти Пајтон
Само нек нам буде жив и здрав.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља