петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Стеван Раичковић је мој поетски учитељ

Аутор: Зоран Радисављевићуторак, 18.08.2015. у 15:00
(Фотo Лична фототека)

Награду „Жичка хрисовуља“ добио је ове године Ђорђе Нешић (1957), српскипесник из Бијелог Брда код Осијека, за поезију, како се каже у образложењу жирија, „која сведочи и памти повест народа са границе“. Нешић је аутор седам песничких књига. Управник је Културног и научног центра „Милутин Миланковић“ у Даљу. Живи у Бијелом Брду и Сомбору.

У библиотеци „Атлас“ Српска књижевна задруга и СКД „Просвјета“ из Загреба недавно су објавили књигу изабраних и нових песама Ђорђа Нешића „Боље је бити у мањини“.

Награда „Жичка хрисовуља“ биће уручена добитнику у манастиру Жича, на Преображење, 19. августа.

Зашто сматрате да је боље бити у мањини?

Овоје тврдња из песме „Мањинска серената“, чији почетни стихови гласе: „Боље је бити у мањини / уз нужну дозу мазохизма“. Овоземаљски повод за настанак ове песме је, политичким речником речено, положај српске мањине у Хрватској. Песма у иронијском кључу говори о „благодетима“ тог положаја, реферишући се у завршним стиховима на Библију, односно Талмуд (Боље је бити међу прогоњенима, него међу прогонитељима). Упркос свему, боље је бити у мањини,јер та позиција подразумева размишљање својом главом, напор и активитет, тражење промене. Бити у мањини значи бити против власти уз коју се већина увек приклања. То исто тако понекад значи бити изложен репресији, прокажен и стигматизован. Али, није ли свако ко је креативан, или другачији,  у мањини; већина је уточиште просечних и неспособних.

У потресној песми „Кебин сокак“ говорите о страдању Рома, у насељу у близини Бијелог Брда, 1941. Кебин сокак, кажете, село је под травом Јасеновца. Исто се догађало и у последњем рату, и Ромима, и Србима?

Никаквог материјалног трага о том насељу није остало. Рат и људско зло осудили су га на нестанак и заборав. Не знам да ли се ико сећа бар неког имена или лика из тог места. Сад на том простору расте трава, следећи порив да равнодушно прекрије све људске трагове. Овом ништавилу супротставила се песма да би оставила бар лирски траг о животу који је некад имао боју, мирисе, звуке за које је аутор умислио да их још увек препознаје усред пустоши. То је уједно и помен бројним насељима која су у последњем рату остала пуста, а која ће, ако о њима не остане неки запис, нестати без икаквог трага.

Последице рата су и миш без своје рупе, псето на пустом кућном прагу, голубица без крова, рода на оџаку срушене куће. У рату страдају људи, а ви нисте заборавили ни остала жива бића?

Рат кида материјални свет у комаде, а уметност, поезија од тих крхотина, златних олупина како их именује Ђорђо Сладоје, гради илузију првобитне слике света. У тој непатвореној слици важна су сва створења, све биљке и животиње да би слика била потпуна и истинита. Стога страдање тих створења, лишених могућности избора, потенцира сав ужас рата.

У песми „Кир Арсеније“ апелујете: „Ваша је ово земља, ваша вода и шума,/ нађите овде спокој, не пожелите друма“. Међутим, на крају прошлог века, било је највише присилних сеоба Срба?

Песма „Кир Арсеније“ живи у илузији да је такве или сличне речи изговорио вођа избавивши свој народ од злога и населивши га у нове земље. Те благе пастирске речи треба да приволе досељени живаљ да пусти ново корење на тлу далеком од старог завичаја. Сеобе су ретко ствар избора; чешће су, било да су ратне, економске или друге природе, присилне. Сеобама народа мешају се карте нових светских подела. Последице интензивних сеоба крајем прошлог века и актуелних миграција тек ће се осетити. Срби су, након триста година, исписали пуни круг својих сеоба на север и запад, уз велике губитке, сведочећи о цикличности историје или о узалудности искорака изван матичног простора.

Важно место у вашој поезији заузима и река Дунав. Њој се молите да ратницима врати мач у корице?

Једна од, по Библији, четири рајске реке – симбол је и сталности и промена, древне истине да је само мена стална. На обалама Дунава рађале су се и ишчезавале бројне цивилизације од памтивека до данас, остављајући иза себе само тамнији или светлији траг у лесној обали уз реку, тек понеки комад оружја или оруђа. Молитва Дунаву упућена је на трагу записа из „Пешчаника“ Данила Киша: „Дунав је река која пулсира као велика жила куцавица...спајајући људе и пределе, те би се сви народи, подвојени језиком, вером и обичајима, могли сматрати сродницима и браћом.“

Писање, велите, никога не теши, не лечи, не даје ником ништа. Само иште читавог човека – песника?

Не верујем у терапеутско дејство писања на оног који пише. С друге стране, не спорим лековито дејство поезије на читаоца, у смислу препознавања и поистовећивања с доживљајем које песма оваплоћује, било да је у питању слављење Ероса или трагична слика света. Потврда сличног става налази се нпр. у стиховима Раичковића: „Не лече песме никог (творце своје трују)“, или Милосава Тешића: „Римовање не смирује / већ несрећу распирује“.

Често користите сонет. Да ли је то најсавршенија песничка форма?

Ако се присетимо да је сонет, од зачетника Петруса де Винее, био омиљена форма Дантеа, Петрарке, Микеланђела, Шекспира, Гетеа, Бодлера, а код нас Орфелина, Дучића, Ракића, Миљковића, Раичковића, до савременика Нога, Максимовића, Ненадића, Тешића, Сладоја, Грујичића, Баковића, Јагличића, Хамовића... могло би се рећи да је ова древна форма ушла и у 21. век, напунивши 800 година, с ореолом савршене песничке форме. У структури сонета постоји нека тајна веза која своди песму на меру коју осећам као праву дозу властитог поетског исказа. Али, као и друге песничке форме, сонет је само врста куће коју треба населити и удахнути јој живот. Исписано је пуно великих песама у овој форми, али исто тако и у другим и другачијим поетским формама, везаним или слободним стихом.

Драган Хамовић вас упоређује с раним Раичковићем. Да ли вам то поређење ласка?

Драган Хамовић, бавећи се версификацијом, уочио је поетске дослухе на плану кратког метра у сонетима раног Раичковића и неких мојих песама. Стеван Раичковић је један од мојих поетских учитеља. Не бих рекао да ми то поређење ласка, него да ми је част да ме се уопште спомене у вези с тако великим песником и човеком какав је Високи Стеван.


Коментари3
01d92
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Душан Колунџић
Права награда у праве руке. Песник Ђорђе Нешић, хроничар и сведок живљења и понижавања Срба у Хрватској, настоји да свом роду олакша бреме мањине, да му подигне сломљена крила, а ноге његове да задржи на путу мира и праштања.
Душан Војводић Бирџа
Дивим се жирију који је визирао поетско дело угледног српског песника Ђорђа Нешића, поготово што сам сигуран да већина успаване београдске интелигенције није ни засловила песме Нешића, а о Бијелом Брду да не говорим.
Славко Бубало
Драго ми је што познајем овог човека и још ми је драже што је ова награда додељена управо њему. Заслужује је потпуно због свега што је урадио за српску књижевност, културу уопште, али и оним што чини као директор КНЦ-а Милутин Миланковић. Хвала ПОЛИТИЦИ што је објавила овај интервју и од срца честитам господину Ђорђу.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља