понедељак, 13.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 24.08.2015. у 15:00 Ана Тасић

Рађање драме из музике

Марк Бренер (Промо фотографија представе)

Специјално за Политику

Лондон – На ушушканој, камерној сцени позоришта „Алмеида“, у северној лондонској општини Излингтон, недавно су премијерно изведене „Баханткиње“ према Еурипидовој трагедији, у режији Џејмса Мекдоналда. То је друга продукција у оквиру програма „Грци“ који се реализује на сцени „Алмеиде”, карактеристичној по изазовним, савременим, политички ангажованим представама, експерименталним у садржају и у форми. Прва у сезони „Грка“, која траје од јуна до новембра ове године, била је продукција Есхилове „Орестије“, а након ових „Баханткиња“ премијерно ће још крајем септембра бити изведена Еурипидова „Медеја“ редитеља Руперта Гулда, уметничког директора „Алмеиде“.

„Баханткиње“ су последњи Еурипидов комад, настао у пишчевом самоизгнанству у Македонији, веома необичан, па и изузетан у његовом опусу, а посвећен богу позоришта и вина, Дионису/Бахусу. Историчари позоришта су записали да су „Баханткиње” врста Еурипидовог тестамента, одраз света лудила, смакнутог разума. Њена значења су згуснута, слојевита, оне су сензуалне и бруталне, необуздане и елементарне, исконске. „Баханткиње” истражују смисао и заблуде религије, сукоб између аполонског и дионијског принципа, разума и лудила, државе коју представља краљ Пентеј и слободе оличене у Дионису.

Мекдоналдова представа се игра у новом преводу Ен Карсон, канадске песникиње која је превела и Софоклову „Антигону“ пре неколико месеци, за лондонску продукцију у којој Жилијет Бинош игра насловну улогу. Сценски простор је сведен, глумци играју на празној сцени окруженој земљаним насипима који битно одражавају подручје митског и ритуалног, кључно за разумевање „Баханткиња“. Режију карактерише истовремена савременост приступа и поштовање старогрчких театарских конвенција – извлачење хора у први план и постојање три глумца који представљају све ликове. Дионис Бена Вишоа, овде веома популарног позоришног и филмског глумца, сложен је, заводљив, андрогин. Пентеја игра Берти Карвел, као тврдог и прагматичног краља, љубоморног на Дионисову славу, и суштински немоћног пред божанским, али и суровим Дионисом.

Кључан састојак, везивно ткиво игре глумаца су хорске песме. Хор опчињених Баханткиња које певају о радости и мистеријама Бахусовог култа, чини седам извођачица. Оне певају хипнотичке сонгове у маниру госпела, композитора Орланда Гоуа. Хорска музика ствара осећање ритуалности извођења, посебно важно за ову трагедију која пуца од снаге изворног, музикалног. Хор понекада производи и недефинисане звуке, уздахе, пригушиване крике, врло битне у погледу буђења архетипског, потиснутог у човеку.

Ова представа отвара тему значаја везе између музике и драме, данас врло актуелизоване, имајући у виду успон музичког позоришта, у свету и код нас. Према Аристотелу, старогрчка трагедија и позориште су се развили из хорске песме посвећене Дионису.

„Баханткиње“ су због необичности стила и структуре тек касније постале цењене, чему је много допринела Ничеова расправа „Рођење трагедије из духа музике“ (1872), где се аутор, између осталог, управо бави односима између музике и драме. Полазећи од тезе да је музика дионијска уметност која разбија окове индивидуације и отвара пут ка језгру ствари, представља метафизичко, Ниче сматра да хор у грчкој трагедији алегоријом изражава праоднос између ствари по себи и појаве. Он још пише: „Хор у трагичној игри је живи зид против навале стварности... Он живот слика истинитије, стварније, потпуније него културни човек који себе обично сматра једином стварношћу.“

Кључна улога хора у Мекдоналдовој представи окреће мисли у правцу ових Ничеових тумачења. Музиком се ту изражава есенција бића, осећаји које речи саме нису способне да у потпуности одразе. Зато је музика у театру тако важна, она употпуњује дејство драме на интуитивном, поетском плану, комуницирајући са нашим најдубљим осећањима.

Коментари4
97f43
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zivan lazic
Moderan pristup u pisanju pozorisne kritike. Odlican tekst, preneli su ga i neki hrvatski sajtovi.
lepom tekstu
Nije Vam dovoljno to sto je lep ? Mozda ste medju onima koji preferiraju senzacionalisticke tekstove, u tome traze svrhu. Ja sam u ovom dovoljno uzivao i ne trazim specijalnu svrhu.
reditelj pozorisni
Odlican tekst, sa uzivanjem sam ga citao, i lepo sto je otvorena tema odnosa muzike i teatra. Pozdrav
lep tekst
....samo koja mu je svrha?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља