понедељак, 26.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:52

Малине нашег менталитета

Аутор: Мирослав Тодоровићуторак, 25.08.2015. у 08:15

Док сам писао о мом повратку у село и о мојој позној улози у развоју српске пољопривреде, сетио сам се романа Боре Ћосића „Улога моје породице у светској револуцији“. Имам рукопис о тој мојој позној мисији, наслов ће се већ јавити. Повратак сам везао за свој мали малињак у родној Трешњевици. О тегобном раду на земљи казује и Света књига: „Са знојем лица својег...“

И овог лета петком сам свраћао код српског Балзака, Добрила Ненадића. Од њега има увек нешто мудро да се чује. Он послује на својој њиви, на ’артији. Кад не послује, шурка. Пише, каже, два романа: „Повратници из раја“ и роман о баби која је цео живот провела на селу, нигде није мрднула, а све зна. Као она баба што су је одвели да гледа Шекспирову драму а она после рекла „па ја сам све ово знала“.

У међувремену, Добрилове књиге преводе на шпански, македонски... Док он слуша жубор Рзава, сазвежђе његових романа већма плови по џиновској књижари „Амазон”. Чује се српска прича „у брују помешаних језика као у оној библијској о градитељима куле вавилонске”.

Критикује ме што пишем само о муци малинарској.

Па шта има лако? – пита. Знано је да је он као агроном допринео да се малина прихвати у ариљском крају. Годинама је гацао по блатњавим њивама да би сељаци прихватили да гаје малине. Ципеле вазда блатњаве, каже дона Петкана, а он стручњак каквог нема... И писац „талентован као земља“, како то каже Драгослав Михаиловић за неког што је богомдан да буде писац. Био је, прича, у оно време у Вигошту само један грм малина код неког Тикомира. Сазреле малине, а ми ђеца, попут врабаца, сјатимо се на тај грм. Као онај библијски тако је и овај грм малина остао у причи...

Данас је све прекривено малињацима. Променио се пејзаж. Стигну берачи са свих страна. Кажу, 12.000 берача се нађе у малињацима овог краја. Беру деца чим проходају. Бере чича Гаврило, а загазио у целац осмог десетлећа. Питају, докле чича? Доклен има, каже. Не види добро, али бере сваку.

„Не знам зашто су на разгледницама Ариља само плаже на Рзаву, а не и малињаци, пита се Добрило. Па није живот само плажа и забава. „Неко ће се сетити шта све омогућује малина. Променила је менталитет код људи.

На путу знак Откуп малина. У центру Ариља споменик берачици. Бронзана, стоји, гајбицу држи, не испушта. Људи раде јер вајде. Ко је блесав да ради џабе? Само писци данас раде џабе и још то плаћају. О свом руху и круху трукују књиге. Као у време Вука Караџића. Држава то зна и зато не даје паре за овај вид културе.

Случај удеси да сретнем знаног песника П. Продаје на светоилијском вашару, на Градини, збирке песама. Каже, док је песника има наде. Ми смо та семенка душе из које ће се свет обновити... Упекла звезда, он казује да ће поезија спасити свет. Достојевски је казивао лепота.

Малина је, каже Добрило, препородила овај крај. Ваља имати на уму да је овде земљиште махом пете и шесте класе. То само радом успе да се одржи. Брдско-планински терен, има њива гдено, веле, коза под ручном пасе. Знано је да је њивакао и жена, треба стално на њој, и око ње, да послујеш. Да ореш дубоко, да дрљаш да не закорови. Кад је писао роман „Сабља грофа Вронског“, оде да обиће Адровац, да види пејзаже и место погибије јунака свог романа. Јер, писац мора, ако је прави, да се држи чињеница и да верно ослика место радње. Чудио се како су тамо, у тој питомини, поља необрађена. Само један виноградић као оаза. Не мора малина, може друга култура, само треба организовати, подстаћи, па да видиш како ће да се ради само ако има вајде. Ако се одговорни уозбиље, а не да нам неодговорно увозе оно што ми производимо. Треба, док није касно, одмах почети. А касно је, него ваљало би спасавати док има шта, док нам сва села нису опустела. Ваљда ће се и тамо наћи неки Добрило који ће, од куће до куће, ићи и казивати шта ваља чинити. И не само тамо него свуда где су њиве запуштене и напуштене. Да нам се поред Мораве таласају поља пшенице. Да се не оствари пророштво како ће овде живети и њиве обрађивати друга раса. И зато овај текстић за опомену и у спомен на речи моје мајке која казиваше: „Пиши, Мирославе, неко ће прочитати.“

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици


Коментари8
28192
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Deda Djole
Divan tekst. Poema ljudskom trudu i Srbiji medju malinama
bravo za tekst
Bravo za tekst
Милија Р.
Радујем се текстовима М. Тодоровића чију сам књигу песама "Свети мученици" више пута читао. Исецам и чувам његове текстове. Овај је посебан јер говори о великом писцу Добрилу Доротеју који је центар изван центра. Честитам обојици. Хвала.
bozidar skoric
Cemu ovaj clanak? PISAC Miroslav Todorovic.
Ferdinand Bardami
Baba je najžešća. Kakav crni Šekspir.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Остали коментари
Остали коментари

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља