Буџет Уједињених нација за помоћ свим избеглицама у свету за целу 2015. вреди 7 милијарди долара, а само у једном јулском дану ове године, за свега неколико сати, тржишна вредност онлајн компаније „Амазон” порасла је за чак 40 милијарди долара. Гиганту за електронску продају књига, филмова, игара, музике... довољно је било да објави да су његови интернет сервиси мало профитабилнији од очекиваног и да до краја истог поподнева скок вредности те фирме премаши годишње буџете многих организација УН или целих држава.
Овакво поређење не само да осликава неједнакост, већ и колико енормне суме леже у тржишној „личној карти” најмоћнијих компанија. Имају толико нула да би се „обичним” грађанима учинило да је реч о некаквом виртуелном новцу, чије је токове и порекло готово немогуће разумети уколико нисте брокер или висококвалификовани економиста.
Ономе ко то није, 40 милијарди долара који се у једној компанији појављују за неколико сати оставило би утисак да тржиште с толиким „невидљивим” парама не може да контролише ни „невидљива рука”, помоћу које је замишљено да капитализам функционише савршено.
И док многи експерти траже глобални лек делује као да се потреси, па и крахови само понављају, као у случају најновијих наглих промена кинеских индекса, а мало пре тога грчке кризе. Драму с Вол стрита 2008. тешко је дочарати, али је оно што је видљиво да је „невидљива рука” од тада ошамарила по џепу многе који једва састављају крај с крајем на рубовима неких транзиционих земаља и немају ни делић моћи, ни утицаја какав имају брокери и привредни конгломерати.
Биланс кинеског аларма је само још једна оштра расправа два капиталистичка табора који се већ деценијама споре, а не налазе решење – присталица такозваног инклузивног или хуманог капитализма који се своди на то да се свакоме омогући да троши више и оног конзервативног који заговара штедњу на првом месту и да њоме буде условљен и ниво потрошње. Ту се с економског прелази и на политички терен, јер су, грубо подељено, демократе у САД, лабуристи у Британији и социјалдемократе у континенталној Европи углавном склони моделу који диктира потрошња, а амерички републиканци, конзервативци у Уједињеном краљевству и европски либерали и десница верују у стезање каиша, док се не ушпара довољно.
Али ломови тржишта и индекса као да се не заустављају која год од ових струја да превагне. Реагујући на најновији кинески аларм немачки колумниста и издавач Јакуб Аугштајн цитирао је Хорста Келера, председника Немачке у време слома на берзи 2008, који је тада рекао да су финансијска тржишта постала „чудовиште” које треба зауздати. Али Аугштајн верује да је то „чудовиште” седам година касније још живо, јер и данас „када у Кини падне цена џака пиринча, цео свет осети земљотрес”.
„Требало би да делимо богатство”, порука је сенатора америчких демократа Чарлса Е. Шумера и најава на коју ће карту његова странка заиграти на изборима у САД наредне године. „Баш као што револуција једе своју децу, неумерен тржишни фундаментализам може да прождере социјални капитал, кључан за дугорочну динамику самог капитализма”, надовезује се Марк Карни, гувернер Банке Енглеске и некадашњег гувернера Банке Канаде.
Следбеници штедње узвраћају да ће ако се с потрошњом претера и ако се она не држи довољно чврсто под контролом, настати хиперинфлација и да неће бити понуде, односно робе и услуга, па ће тржиште зато колабирати.
Актуелности о томе све је више, вести се множе попут новца, па је и бивши републиканац и градоначелник Њујорка Мајкл Блумберг који се вратио на чело своје медијске империје направио нову пословну стратегију. Аудиторијуму је свој сервис представио као „хронику капитализма” у којој пласира брзе, али проверене информације из области бизниса, финансија, тржишта, економије, технологије и политике. Циљ му је да се привуку пре свега финансијски професионалци који му за годишњу претплату инкасирају по 21.000 долара и доносе му 85 одсто свих прихода.
Док се Блумберг богати, показујући колико је капитализам постао медијски врела тема, неки левичар могао би да каже да просечном грађанину једне мање и сиромашније земље једино остаје да размишља да ли ће имати довољно новца да у продавници плати хлеб, млеко, уље или шећер или ће ако му држава да превише пара са рафова нестати тих производа. Поједини би се можда сетили Југославије у првој половини деведесетих, па и мало раније. Можда га „Амазонових” 40 милијарди, у тој иронији, подсети на оне динарске новчанице из хиперинфлације са надреално великим бројем нула.
Реалност у Србији данас јесте много другачија. Изгледа као да се још прилагођавамо суровим условима глобалне привреде и даље сумирајући добити и губитке приватизације. На малом броју места газде и домаћини постали су сами радници који су откупили своја предузећа. На први поглед делује да смо далеко од Блумберга или „Амазона”, али заправо смо уплетени у систем у којем такви диктирају игру. Транзиција јесте иза нас, али начин на који смо кроз њу прошли и поставили целокупну данашњу привреду могао би да буде кључан како бисмо сутра остали конкурентни. Због тога је важно да знамо прави биланс те приватизације и на колико је здравим или нездравим ногама наша привреда данас.
