уторак, 27.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 06.09.2015. у 22:00

Обама: планети прети катастрофа

(Ј. Прокопљевић)

Температура на Аљасци се у последњих 60 година повећала за 1,7 степени и глечер на тамошњој највишој северноамеричкој планини почео је да се топи. Влада САД управо је одатле упозорила да је последњи час да се нешто предузме. Оно што се заиста предузима у најхладнијој америчкој држави у директној је супротности са поменутим апелом – ничу нове бушотине из којих неће потећи обновљиви извори енергије, већ добра стара прљава нафта. Активистима за заштиту животне средине нимало се не допада ни све веће интересовање држава за ресурсе на Арктику. Трка за освајање Северног пола води се управо ради приступа фосилним горивима и отежаће борбу за спас планете. Због дубоког неслагања развијених земаља и оних у развоју пропали су сви покушаји да се замени Споразум из Кјота и на светском нивоу договори смањење емисије штетних гасова. Следећа прилика је децембарски самит у Паризу, али еколози страхују да ће и тај скуп бити само вербална подршка великим идејама, док ће се у пракси и даље све радити да се глобално отопљавање не заустави.

                                                               *    *    *    *

Барак Обама је прошле недеље са Аљаске поручио планети да је очекује еколошка катастрофа ако одмах не успори темпо климатских промена, али је уместо честитки од активиста добио погрде да је „еколошки лицемер” јер је пре драматичног апела јавности одобрио бушење нафте у близини обала те исте Аљаске.

Председник САД је скренуо пажњу на ерозију обале и клизање села у море, упозоравајући да је то само увод у још већу катаклизму у виду „суша, поплава, пораста нивоа мора, миграција, избеглица, немаштине и сукоба”.

„Ово мора да буде година када ће свет коначно, док још можемо, постићи споразум о заштити једине планете коју имамо”, казао је Обама, алудирајући на децембарски еколошки самит УН у Паризу.

Како је пренео Ен-Би-Си њуз, шеф Беле куће критиковао је све земље учеснице, укључујући САД, јер нису учиниле довољно да умање емисију штетних гасова. Обама је први председник САД који се обрео у арктичком кругу на Аљасци. Највећу планину у Северној Америци, Мекинли, преименовао је у Денали, што је првобитни назив који су јој наденули први становници Аљаске. Током тродневне посете је указао на неке од промена изазваних глобалним отопљењем на Аљасци: ледници се топе, рибе је све мање у мору и нестају услови живота на који су староседеоци најсеверније америчке државе вековима навикли. Свестан да Америка, која није ратификовала Споразум из Кјота, не може да буде лидер у борби против климатских промена, а да не улази ни у једну битку, шеф Беле куће је донео неколико мера које треба да смање употребу фосилних горива и појачају коришћење обновљивих извора енергије. Обавезао се да ће земља до 2020. смањити емисију штетних гасова за 17 одсто у односу на ниво из 2005. године и да ће издувавање отровних честица из електрана, највећег загађивача околине, умањити за четвртину. Мере владе уследиле су после извештаја Пентагона да постоји непосредна веза између тероризма и ефекта глобалног загревања (пораста нивоа мора и екстремних температура): климатске промене погоршавају „сиромаштво, загађење, политичку нестабилност и социјалне тензије” и могу изазвати насиље и нови талас избеглица.

Ипак, Обамина амбициозна еколошка политика у сукобу је са његовом одлуком да „Ројал дач шелу” дозволи бушење нафте у Чукотском мору између Аљаске и Русије. Групе за заштиту животне средине упозоравају да овај посао доноси ризик од изливања нафте у море и повећану потрошњу фосилних горива, док је званична политика Обамине владе – прелазак на обновљиве изворе енергије. Како примећује Си-Ен-Ен, бушотине у америчком делу арктичког круга не уклапају се ни у обећање лидера Г-7, које би можда могло да прерасте у обавезу после париског самита, да температура на Земљи неће порасти више од два степена у односу на прединдустријски ниво. Еколози Кристоф Мекглејд и Пол Екинс упозоравају да арктичке земље (Русија, САД, Норвешка, Шведска, Финска, Данска, Исланд, Канада) у Северном полу све чешће виде рудник злата. Најмоћније међу њима кују планове како да се домогну што већег парчета колача и започну експлоатацију и ван своје ексклузивне економске зоне. „Шел” је отворио сезону. Како су двојица поменутих еколога написали у тексту у часопису „Нејчер”, „трећина резерви нафте, половина резерви гаса и више од 80 одсто резерви угља требало би да остану неискоришћене у периоду од 2010. до 2050. да би се постигао тај циљ”, додајући да су „развој ресурса на Арктику и пораст у неуобичајеној производњи нафте несразмерни са напорима да се ограничи глобално загревање”.

Поменута „неуобичајена производња”, попут вађења нафте и гаса из уљних шкриљаца, од Америке је направила највећег произвођача нафте, већег и од Саудијске Арабије и Русије. Хана Мекинон из организације која се бори против употребе фосилних горива оцењује за „Хафингтон пост” да ће неизмењена или повећана потражња за нафтом већ у наредних 25 година произвести „климатску катастрофу”.

Додајмо томе да је Бела кућа затражила од Конгреса да одобри изградњу ледоломаца (Америка има два, а Русија 40) који би на Арктику заштитили приступ енергентима и друге америчке интересе, и јасно је да се Америка, али наравно, ни остатак света, никако не одвикава од прљавих енергената. Према проценама Геолошког друштва САД из 2008. године, Арктик сакрива око 90 милијарди барела нафте, што је довољно за трогодишње потребе планете (руске резерве су, на пример, сто милијарди барела).

Ако се, као што се процењује, лед на Арктику до 2050. сасвим отопи током летњих месеци, то ће олакшати потрагу за нафтом и гасом и, парадоксално, довести до даљег погоршавања животне средине. Управо захваљујући топљењу леда на Северном полу, отворили су се нови трговачки путеви. Кина је све заинтересованија за тај део света – маршрута северно од Русије скратила би растојање између Шангаја и северне Европе за скоро 6.500 километара и бродовима средње величине уштедела 353.000 евра по вожњи.

Нису зато ретки активисти који амбициозну Обамину еколошку политику пореде са Бушовом оценом да је у Ираку „мисија завршена”, а светска обећања да ће престати да загађују планету – са одлуком зависника да ће се излечити док, с друге стране, чини све да дође до нове количине дроге.

Јелена Стевановић

-------------------------------------------------------------------

Од Кјота 1997. чека се договор богатих и сиромашних

Децембарски самит у Паризу биће још једна прилика за обавезујући споразум о смањењу емисија штетних гасова који светски лидери не успевају да постигну већ више од 20 година

Протести бораца за заштиту животне средине у Варшави (Фото Ројтерс)

У научнофантастичним филмовима, кад Земљи прети опасност из свемира, државе се након почетних свађа врло брзо уједињују и почињу да сарађују. У стварности, кад нам прети Сунце јаче него што је икад било, односно глобално загревање, вође овог света већ двадесет година не успевају да се договоре шта да предузму, дозвољавајући вечитом подозрењу између богатих и сиромашних да превлада здрав разум.

Нову прилику да нешто промене имаће у децембру, у Паризу, где ће се представници више од 190 држава састати да разговарају о смањењу емисија штетних гасова у атмосферу и ублажавању климатских промена. С тренутним количинама штетних гасова које испуштамо могуће је да ће просечна глобална температура до краја века порасти за два степена, према неким сценаријима чак и за пет степени. То можда не звучи катастрофално, али је толика разлика, од пет степени, између данашњег просека и температура из последњег леденог доба.

Први скуп влада спремних да се ухвате укоштац с тим проблемом одиграо се 1992. године у Рио де Жанеиру. Учесници су се сагласили да би требало предузети кораке како би се избегле или макар минимизирале климатске промене до којих доводи човек, али није било договора о конкретним мерама. Већ тада су, пре него што се уопште ушло у детаље, почела неслагања између богатих и сиромашних око тога како би требало да расподеле терет.

Суштински проблем је у томе што за снижавање нивоа штетних гасова неопходно у што је могуће већој мери лишити се „прљавих горива”, попут нафте и угља. На њима, међутим, почива индустрија, тако да њихово избацивање из фабричких погона и преоријентација на „зелена горива” и одговарајуће технологије страховито кошта. Богате државе су, макар декларативно, вољне да плате већи део тог цеха, али траже да се и земље које се још развијају такође жртвују, јер ће у противном у атмосферу свеједно отићи превише гасова који доводе до климатских промена. Сиромашније државе узвраћају да они који већ имају довољно новца не могу од њих очекивати да се одрекну индустријског развоја и оставе своје грађане у сиромаштву, цементирајући садашњи финансијски јаз у свету. Уосталом, како даље кажу, развијене земље су те које су направиле проблем, па нек се сад првенствено оне и жртвују.

Према споразуму из Кјота, постигнутом 1997. године, земље у развоју нису биле обавезане на смањење емисија штетних гасова. То, као и штета по америчку привреду од захтеваних мера, било је оправдање америчком сенату да не ратификује споразум. Без Америке, споразум није имао довољно гласова да би ступио на снагу. То се променило када је га је ратификовала Русија, али и она је, по свему судећи, то учинила само да би ојачала своју кандидатуру за Светску трговинску организацију. У сваком случају, споразума из Кјота је остао мртав. У Копенхагену, 12 година касније, опет након жестоких окршаја, државе нису успеле да склопе правно обавезујући споразум. Тај задатак их сад очекује у Паризу.

У међувремену су се неки од највећих емитера, укључујући Америку и Европску уније, обавезали на знатну редукцију штетних гасова. Али, пут ка договору тиме није потпуно прокрчен. Као помоћ сиромашнијим земљама за мере које треба да предузму, у Копенхагену је било договорено да ће оне до 2020. имати на располагању фонд од стотину милијарди долара годишње. Заправо, једва да су могле рачунати на десетину те своте. Оне сада траже да тај фонд опстане и након 2020. године, док развијене државе не желе да га само оне пуне, већ да у томе учествују и међународне финансијске установе, попут Светске банке.

В. Вукасовић

Коментари20
e6683
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

pugh biciklista
Kad se lovačka udruženja promena u fotografska odmarališta, tad možemo da pričamo o promeni ljudske svesti prema prirodi. Priroda će sama balansirati, da nema previše štetočina ili previše predatora u divljini, a svi znamo ko je najveći parazit na planeti Zemlji.
alfa 19
Kako vi sa njom tako će i ona sa vama. Zemlja.
neko tamo ne mnogo pametan
Brate, kad pročitaš dvadesetak mišljenja, pored članka koji je skup stotinak izvora informacija, zaista znaš da ništa od toga zaista nije istina. A ovo je licemerje, doduše bolje i licemerje no da se samo isključivo uništava planeta. Alfe već uveliko rade...
milosrdni andjeo
Samo APELI ali ne odustaju od americkog nacina zivota!DA se odustane od fosilinih goriva i smanji ili potpuno zabrani seca tropskih suma,bili bi ODMAH vidljivi i rezultarti.No kapitalizam interesuje samo PROFIT.Da se problem ublazi i resi,mogle bi se stvoriti zone gde se zivi u skladu sa prirodom.Bio sam u mestima gde ima struje samo od 7 do 12 uvece,u Amazoniji,a ljudi su neuporedivo normalniji i srdacniji bez televizije i kompjuterskih igara za decu.Nije samo tehnologija CILJ,vec samo sredstvo,da se umereno koristi,a ZIVOT sacuva.No lobiji u SAD i multinacionalne kompanije nece stati.Ove izbeglice su tek pocetak onoga sto nam preti jer nas vode pogresne vrednosti i nekompetntni ljudi u pogresnom SISTEMU,koji sada i Srbija MORA da prihvati!
Sasa Trajkovic
Pravo u metu, u samom pitanju se krije i odgovor. Ne racionalnim i krajnje eksploatatorskim stavom svet u bespostednoj trci za energijom i energentima koja pokrece svetsku ekonomiju trcin ka sopstvenom kraju. Slicno suncu koje ce na kraju sagori sao sebe naravno pre toga u sirenju progutace i nas. Klimatske promene su naucni i ekonomski problem a ekonomija i nauka bar za sada nikako da se sloze. Ovo pitanje ima i eticku dilemu a tice se i kulture ekoloske kulture pojedinca ali i drustva svest da je to nasa a ne tamo necija zivotna sredina, svest da je to nasa klima a ne tamo nekih Rusa ili Pigmeja... kada promenimo svest o sebi samima i nasem mestu u tom ekoloskom sistemu a Zemlju tretiramo kao nasu planetu-kucu onda cemo spreciti katastrofu ka kojoj svesno htrlimo, samo se bojim da za nas ali i za nasu planetu ne bude prekasno.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља