среда, 12.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:36

Дани славе на Кроазети

Аутор: Пише Љубиша Самарџићпонедељак, 07.09.2015. у 22:00
Љу­би­ша Са­мар­џић са при­зна­њем 1967. у Венецији (Фо­то лич­на ар­хи­ва)

Прошло је 48 година од тог септембра 1967. Сећам се, екипа филма „Јутро” Пурише Ђорђевића ноћним возом креће ка Венецији. Филм се приказује у главном програму овог угледног и престижног фестивала. Оставили смо малог шестомесечног Гагу код Мирине маме. На пут крећу Милена, Неда, Олга Јенчевецка која пева у филму, Мира и ја.

Пуриша и Кики Ђорђевић, пи-ар филма, већ су на овом најстаријем,

веома цењеном и угледном филмском фестивалу. Преморени од ноћне вожње, без обзира што смо ишли спаваћим колима, чекали смо бродић ка Лиду. Призор приласка Кроазети задивио је све нас. Све сија пред фестивалском палатом. Италијани, нико као они. Љубазни, предусретљиви, насмејани шармантни, cari amici. Смештају нас у прелепој старинској вили са богатим цветним вртом. У холу нас дочекује сјај венецијанске антике, а гости само гамижу. Холови брује од гласова.

Сутрадан смо нестрпљиво чекали поподневну премијеру филма. Сви смо помало гунђали јер нам термин није био по вољи. Кад смо ушли у салу, били смо запањени. Препуна сала! Нико од нас то није очекивао. Крај филма гледаоци дочекују екипу овацијама. Шок. Сви устају... Пролама се само: „Бравиии…!Бравии...!” На блиц конференцији за новинаре дивљење режији, новој филмској поетици, храбрости филму из Југославије. Постављају и питање: „Ко је глумац који игра улогу Малог!?” У холу палате срећемо легендарног Луиса Буњуела који нам се од срца осмехује. Сутрадан је пројекција његовог филма „Лепотица дана” са Катрин Денев и Жаном Сорелом. Ту је и главни кандидат о коме се највише причало, филм „Straniero”, „Странац” Лукина Висконтија са Марчелом Мастројанијем у главној улози. Конкуренција за памћење! Несвакидашњи успех филма обележавамо у једном типичном италијанском подруму уз гитаре, канцоне, дерт. Два тенора направише бум.

Ближи се крај повратка. Два дана пре краја у знак успеха „Јутра” у дворишту хотела, Мира и Милена се љуљају. На рецепцији у мом боксу затичем писмо директора фестивала Луиђија Кјаринија. Нестрпљиво га отварам. Пи-ар филма Кики ми га преводи. „Поштовани Љубиша Самарџићу, љубазно вас молимо да се хитно јавите дирекцији фестивала...” Прва помисао је била најгоре. Да се нашем малом Гаги није нешто десило?! Имао је само шест месеци а моји страхови из детињства ме не напуштају јер су ми рано отишли и отац и млађа сестра. Слутња ми не да мира. И Мира се, као мајка, узнемирила. Не држи је место, само што не бризне у плач. Кики и ја, трчећи кренусмо до Кјаринијевог бироа. Љубазна секретарица нам отвара врата директора фестивала.

Дочекује нас лично Кјарини, директор фестивала. Омањи, насмејан, пуначак, мио човек са наочарима. Уз осмех од срца ми пружа руку. По његовом понашању пао ми је камен са срца. „Данас је завршено жирирање за најбољег глумца фестивала. Председник Алберто Моравија и чланови жирија, једногласно су одлучили да вама предају ’Златног лава’ као најбољем глумцу фестивала”. Скочих као опарен. Од усхићења подигнух овог малог човечуљка и егзалтирано га окренух неколико пута око себе, вичући: „None vero… None vero!”, на мом трапавом италијанском језику. Нисам могао ништа друго да изустим. „Ви и Ваша супруга остајете до краја фестивала”, рекао је. Пружајући руку Луиђију, само сам понављао: „Тanti auguri”. Остале смо испратили, а Пуриша и Кики су остали до краја фестивала.

У колони победника, ходајући Кроазетом до фестивалске палате, били смо раме уз рамене са Луисом Буњуелом, добитником „Златног лава”, ја моја колегиница Ширли Најт која је добила „Златног лава” као најбоља глумица фестивала. У колони иза нас, добитници осталих награда – браћа Тавијани, Белокио... Била је то светла ноћ наше младе породице. Сутрадан, јурила ме је неколицина италијанских агената. Муси је био најупорнији. Нудио ми трогодишњи уговор. Рударско дете, ненавикнуто на неизвестан сјај Запада и живота у туђини, глатко одбијам понуду. Није могао да се начуди. Кики доводи браћу Роберта и Рејмонда Хакима на њихов захтев, тада највеће светске продуценте Енглеске. Нуде ми богатство. Из велике знатижеље, прихватам изазов…


Коментари3
0ba2c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Славиша Милошевић
Извињавамо се што ћу употребити реченицу која је некада служила као реклама писаног романа о Доку Холидеју, али сматрам да она највише пристаје овом тексту. "Дошао је тихо и ушао у легенду ЉУБИША САМАРЏИЋ СМОКИ".
Dragan St.
Jedan je Smoki. Legenda i velicina Yugoslovenskog glumista. Bravo!!!
Miloje Patenković
Gospodine Samardžiću, kada je i Dejvid Džejson mogao da snimi više 'specijala' Mućki (Only fools and horses) mogli bi i Vi da snimite neki specijal 'Vrućeg Vetra'! Tu nam je Pavić, napisaće nešto zanimljivo, jeste da nam nema više Boba,Ujke, Soće ali dalo bi se smisliti nešto originalno za ovo vreme... Svako dobro i srdačan pozdrav.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља