Термин „савршена олуја” означава скуп истовремених неповољних околности које у садејству чине једну ситуацију ванредно тешком. Посматрајући геополитичке ветрове на небу изнад Србије, примећујемо гомилање тамних облака, који упозоравају на могуће отпочињање те „савршене олује”. Међутим, чак и у случају поклапања више негативних трендова, као што је сада случај, држава или појединци никада нису потпуно немоћни и не треба да се фаталистички мире са ситуацијом. Први корак у евентуалном припремању адекватних мера јесте прецизно и искрено постављање дијагнозе.

Први неповољни тренд за нас је избијање тзв. новог хладног рата, то јест повратак геополитичких напетости између Запада и Русије. Прва линија трења ове две моћне плоче простире се северно и источно од нас, на простору од Балтика до Црног Мора, тако да је Србија поштеђена највећих притисака и економске штете. Међутим, директна последица овог тренда јесте губитак статуса међународног гасног коридора, коме се централни и западни Балкан надао и на њему базирао своје енергетске стратегије. Ова чињеница не би била трагична да су државе региона ставиле у погон своје знатне ресурсе обновљиве енергије и договориле се о управљању прекограничним водним токовима, чиме би додатно истакле свој главни компаративни адут – хидроенергију. Али, нису.

Други неповољни тренд представља драматично погоршање ситуације у северној Африци и на Блиском истоку. Уместо да буде у могућности да активно користи ова тржишта, на којима је имала одређене позиције и шансе, Србија је постала део главног коридора за мигранте и избеглице (али и терористе), који из ових крајева желе да се домогну западне Европе. Поред припадајућих ванредних трошкова, главна последица по нас овог тренда јесте претварање отворене и мултикултурне Европске уније у „тврђаву Европу”, у којој ће се ускоро преиспитивати и интерни шенгенски споразуми о слободи кретања људи, а камоли визне олакшице даване земљама кандидатима. Тренутни пораст разумевања у Европи за избеглице само ће још више снизити праг толеранције за економске мигранате са Балкана, тако да не треба очекивати јачање подршке за примање нових држава у ЕУ.

Трећи неповољни тренд представља најава нове глобалне рецесије, о чему се већ увелико разговара у озбиљним круговима. Њене назнаке већ видимо у пуцању шпекулативних мехура у Кини, окончању економског раста Бразила и у поскупљењу кредита у Европи и Америци. Нова глобална рецесија би имала драматичан утицај по међународну трговину, што би имало директне негативне последице по оне државе Балкана, укључујући Србију, које су идентификоване као карике великог робног коридора званог Нови пут свиле.

У ситуацији укрштања више негативних међународних трендова, поставља се питање шта једна мала и сиромашна земља може да уради како би опстала и финансирала свој развој.

Пре свега, мора се сачувати унутрашња стабилност и способност реалног расуђивања. Предлози који иду у правцу физичког изоловања државе од миграната, или пак насељавања Србије мигрантима, налазе се са исте (погрешне) стране здравог разума. Затим, потребно је максимално користити домаће ресурсе и елиминисати унутрашње нелогичности. У данашњој ситуацији, Србија постојећи увозни гас не користи за производњу електричне енергије, већ за директно грејање великих градова, што нема економског смисла. Бивша СФРЈ је била извозник вршне електричне енергије, јер се исправно препознало да треба користити чињеницу да се топао ваздух Медитерана хлади изнад Динарида и креира ванредни потенцијал за производњу хидроенергије. Данас, уместо да се државе региона удруже у циљу производње енергије, најављују се некакви аутопутеви преко планина, за које не постоји никакво економско утемељење. Листа бесмислених потеза и одлука је предуга за овај текст.

Што се тиче међународних околности, за Србију ће од пресудне важности бити даља динамика односа између ЕУ и Кине. Уколико се два мотора и пола Евроазије договоре око начина унапређивања сарадње у циљу превенције нове економске кризе и климатских промена, Србија може имати многе користи, од преференцијалног финансирања робне инфраструктуре до повећања енергетске ефикасности. Уколико Србија, као једна од транзитних земља у трговини између западне Европе и источне Азије, добије материјалну и политичку подршку Европе и Кине за развој железнице и искоришћавање обновљивих извора енергије, то може отворити нове векторе развоја, чак и под међународним околностима који су далеко од идеалних. За почетак, довољно је разумети да аутопутеви без железнице и електране на лигнит, иако имају маркетиншки потенцијал, немају развојни.

Добра комбинација спољне и развојне политике може бити спасоносна за Србију уочи надолазеће „савршене олује”. Уколико се назнаке нове велике рецесије потврде, времена и простора за грешку има мање него раније. Искуство показује, нажалост, да на овим меридијанима не треба бити превише оптимистичан кад се ради о доношењу исправних анализа и одлука.

Програмски директор ЦИРСД