недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:35

Самопоштовање – важна ствар

Аутор: Родољуб Шабићсубота, 12.09.2015. у 09:15

У свим другим земљама „банана република” има сасвим другу конотацију. Стицајем околности, и у том другом, ружном значењу, термин је настао у Хондурасу почетком прошлог века када је неколико страних (углавном америчких) компанија контролисало практично целу економију, стално ширећи свој утицај. У једном тренутку, када је режим Хондураса ипак одбио да им, противно законима своје земље, учини и нове додатне уступке, оне су организовале пуч и замениле га другим режимом, који је то спремно учинио. „Секундарни производ” ове акције био је геополитички појам „банана република” – некад везан за земље Централне и Јужне Америке, а данас „универзалан” – као ознака за државе које не поштују принцип владавине права и законе подређују разноразним „интересима”, посебно за оне које испољавају претерано „услужан”, сервилан, однос према страном капиталу или корупционашком утицају. 

Само се по себи претпоставља да није у интересу ниједне државе да га „заслужи”. Ни вољно ни невољно, ни свесно ни несвесно. То важи за сваку земљу, па и за нашу, наравно. И о томе одговорни државни функционери и службеници у сваком тренутку треба да воде рачуна. Зато озбиљну пажњу завређује све евидентнији и јачи тренд „ексцеса” на релацији власт–јавност, у вези са доступношћу информација о инвестиционим и комерцијалним правним пословима. Тренд потврђује и растући број жалби поверенику за информације. О неким од случајева већ сам говорио и писао. А на овај текст подстакао ме је ових дана посебно актуелан Уговор о пружању услуга управљања и саветовања у пословању ПД „Железара Смедерево”, поводом кога сам од Владе Србије, у складу са овлашћењима и обавезама повереника, затражио да принудним мерама обезбеди да га Министарство привреде учини доступним јавности. Претходно је Министарство привреде, више пута повредивши закон, одбило захтев Транспарентности Србија и платило казне које је повереник на захтев тражиоца изрекао, а потом се оглушило о још неколико истоветних захтева.

Начелно, није спорно да се у уговорима са страним партнерима може предвидети да су одређене информације поверљиве и да се сходно томе јавности може ограничити приступ. То се, пре свега, може односити на информације чији је извор сам страни партнер, информације које њему „припадају”, као што су техничка и технолошка решења, планови производње и пласмана, маркетиншки планови, његове конструкције и извори финансирања... Такве информације могу, разуме се, бити заштићене, приступ јавности може бити ограничен. Закон о слободном приступу информацијама даје могућност за то, утврђује услове и начин.

Али, могу ли такав третман имати све информације? Ко мисли и чиме оправдава став да се јавности могу ускратити информације неопходне за оцену, са становишта јавних интереса, оправданости располагања јавним новцем и ресурсима (уступање државне својине, субвенције и други подстицаји, ослобађања од пореза...)? И да је објашњење за ускраћивање информација то што се он „тако договорио са страним партнером”?!

Којим и чијим интересима се, на пример, може објаснити то да српско министарство привреде сматра нормалним да српској јавности ускрати буквално све информације из поменутог уговора о „Железари Смедерево”, укључујући и велики број прилога уз уговор?

Шта све може бити „објашњење” оваквог поступања?

И без упуштања у спекулације о томе и свакако не полазећи од најлошијих претпоставки, извесно се може и мора констатовати да овакво (не)поступање не отклања (и иначе увек) присутне сумње.

А у најбољој од мноштва, нажалост, углавном лоших претпостављених варијанти објашњење би могло да буде уверење да се гаранцијом апсолутне тајности могу привући страни инвеститори. Али то, прво, не може бити никакво оправдање за кршење наших закона и, друго, није истина него крупна заблуда. Озбиљним инвеститорима апсолутна тајност није потребна. За њихово привлачење треба обезбедити друге, неупоредиво озбиљније претпоставке – модерне законе и њихову доследну примену, добро правосуђе и ефикасну правну заштиту, експедитиван рад управе а, сасвим сигурно и – неопходан ниво самопоштовања.

Повереник за информације    


Коментари12
107f7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

DrJela Bisic
Bar da proizvodimo i izvozimo u ceo svet banane!
koliko toliko
Tacno, briljantno napisano. Samo bojim se da oni koji su prava "adresa" tesko mogu da razumeju a jos teze da prihvate poruku.To kakva nam je i ko nam je politicka "elita" odavno je nas najveci problem.
ilija makić
Dobra, prava tema. Dobro napisano.
M. K.
Mislim da je jasno šta se dešava i kud su stvari krenule. Svako ko hoće da vidi, vidi. Ali u svakom slučaju hvala i g.Šabiću i drugima koji otvoreno govori o tome,
lični stav
Nema sumnje da je uznemiravajuće to kako se u većini slučajeva ti poslovi sa strancima zaključuju i odvijaju krišom. Mnogo je razloga za sumnje s tim u vezi.Verujem da je Železara Smederevo koju g-din Šabić navodi najgori slučaj ali mene lično više nervira Beograd na vodi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља