субота, 20.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:48

Култура се културно повлачи

Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 14.09.2015. у 22:00

Нову збирку поезије „Техника дисања” Марије Кнежевић објавила је краљевачка „Повеља”. Песме које су уврштене у ову књигу таложене су током четири године у искуству ове књижевнице, која подједнако осећа проблеме савремености, личну прошлост, као и универзални мит. „Лоше је време. Нико не мари за то што бол/ Непрочитан у костима куцка нешто за себе./ Белешке сржи стуб кичме преузима/ Теретом без имена...”, стихови су из „Технике дисања”. Марија Кнежевић магистар је компаративне књижевности и преводилац, а поред поезије пише прозу и есеје. Објавила је више од осам књига поезије, књиге прозе: „Храна за псе: роман у кратким причама”, „Fabula rasa”; роман „Екатерини” који је преведен на четири страна језика; есејe: „Књига о недостајању” и „Књига утисака”, као и књигу писама „Querida”.

Као неки јунак Вудија Алена, ваш поетски субјект и у свакодневици, у одласку у супермаркет или код лекара открива слојеве универзума, поиграва се архетипом, и чак збија шале. Да ли сте и даље зачуђени пред свим видовима постојања, чак и када су значења и више него очигледна?

Блиско ми је Алмодоварово писмо, наизглед свима доступно на одређеном нивоу, заносно, а заправо парадигма једног промишљеног палимпсеста. Није уметнички грех засмејавати, али прави изазов је у разоткривању чије је најубојитије средство хумор. Тај свевидећи хумор који залази у оне детаље пред којима „пада” целина, лековити смех који утажи и најболније истине тако што их је претходно оголео, али не обавезно и понизио. Митови, књижевно и културно наслеђе уопште, представљају неминовност у чијем изобиљу, искрено речено, уживамо ми који смо се посветили стваралаштву. А стварност је увек полазиште. Мора бити – шта би друго било? Она је у темељу свих митова, легенди, праве литературе и свега осталог што је захваљујући уметничкој обради прошло „пробу времена”. Стварност је за мене увек – света стварност. Моја позиција је, рекла бих, позиција радозналог посматрача, ведрог, али никако оног који затвара очи. Напротив! Каква год да је, увек ћу сматрати да је истина највећа лепота. Запањујућа, застрашујућа – зачуђујућа у сваком случају.

Како, пак, доживљавате спољашња, често банална, ограничења која вам намећу средина, дневна политика...?

Не доживљавам их уопште! У једном тренутку сам схватила да је пандемија баналности велико ограничење, да нас опасно удаљава од смисла, а то би, заправо, била апокалипса бића. Посвећена сам књижевности, још од времена прве књиге, па и пре ње. Бирам ону стварност која је потиснута, а која јесте постојање људскости – аутентичних осећања. Битка са баналношћу и много суровијим појавама води се на једном другом фронту који се у мом случају зове – преживљавање. Она је тешка и дуготрајна, а њен крај неизвестан. Али када је реч о уметности, не осећам препреке, већ само богатство дијалога са песницима као што су Рилке, Одн и многи други, као и привилегију запажања дешавања на улици, на пијаци, у чекаоницама... Никада не губим из вида ону Елиотову опаску да је Достојевски имао прилику да чита Шекспира, а не и обратно, али, исто тако, да рецимо један разговор у аутобусу може бити врхунска литература. 

„Техника дисања” подсећа на важност чувања иронијског и хуморног односа према стварима, према инстант решењима и спољашњим манифестацијама успеха, све у корист сазнања. Каква је његова суштина?

Иронијски и хуморни однос, заправо, чува све те појавности од пропадања. Ипак, поезију, али и писање уопште, одувек доживљавам као симфонију која својим опсегом обухвата све сегменте живљења. Бар је то моје осећање, томе тежим. Полифонија на један магичан начин мири оно што условно називамо лепотама и тешкоћама живљења. Измирење се дешава у укупној истини, јер само она пружа прилику да дођемо до тог врхунца у стваралаштву, а оно је одувек било и биће − равнотежа. По мом осећању, све се може рећи и нема нити забрањених, нити особито пожељних тема за поезију. Бирате их по сопственом нахођењу. Увек ће једино мериторно бити то на који начин компонујете дело, дело као крајњи исход. Само је та композиција мериторна. И по њеном квалитету оцењујемо уметнике.

„Култура се културно повлачи пред муљем који усисава све што штрчи или нема сличности са обожаваним бештијама...” Коме бисте посветили овај стих?

Мислим да је јасно на кога се односи тај стих. Премда је понекад утисак супротан, велики је број нас који трпимо терор антикултуре из неких разлога неговане у времену у којем смо се затекли. Често чујемо како нема пара за културу. То је само донекле тачно. По мом искуству, много се улаже у некултуру. Чему та болесна инвестиција, питање је за једну дужу причу у којој би требало чути много гласова. Култура се повлачи пред слепом силом неукуса, али опстаје. Бесмисао је старо оружје појединих владара, снажно у првом налету, али краткога даха. Само је истрајност одлика аутентичне снаге. И отуда неминовна асоцијација на љубав, при том мислим на ону унутрашњу снагу вољења: агапе, без које не би било ничега. Сва моћ је, заправо, у њој. Моћ перцепције, моћ уметничког облика, моћ одолевања, моћ неукидиве радости.


Коментари2
fe4bc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirko L.
Шта је писац хтео да каже? О чему ова песникиња бунца, у ком свету живи. Писци су срозали углед колико себи толико и ономе о чему, и што пишу? Шта су урадили са циркусом званим Награде? Урадили да то више никога не интересује. Треба све поништити, па поново јово наново. Да ли вам је познато како је Повеља обрукала честиту Награду Меша Селимовић? О чему прича Марија, Станија је данас важнија. Сисатија, ј. се њој за тог Достојевског, а за Елиота из Честобродивце брком не мрда. Резиме, ко схвата разумеће: Поезија данашњих песникиња је п. дим. И не залуђујте никога с тим. Јер вас никјо и не пита, а понајмање чита.
Nomen Nescio
Probao sam da pročitam, ali me je zabolela glava od pretencioznosti izraza. Kao da čitam intervju s političarem, ili kritičarem književnosti, a ne pesnikinjom (a svi znamo šta se priča za kritičare).

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља