Реч отаџбинар недавно сам први пут прочитала у два текста, један за другим, у вестима о активности косовске председнице Атифете Јахјаге, на њеној званичној веб страници. Архаизми и нови језички појмови се по правилу не сусрећу, а ми смо управо добили један ,,савремени архаизам” који је ,,попунио” упражњено појмовно место за оног који „гради своју отаџбину”.

Дозволите да вам сада изворно наведем реченице са званичног сајта косовске председнице у којима је употребљена ова реч:

„Председница Републике Косова, госпођа Атифете Јахјага, данас је учествовала на комеморативном састанку на Академији наука и уметности Косова, у почаст фигуре истакнутог академика, хуманисте и отаџбинара Пајазита Нуши. Хајде да се овде уз част сетимо Хасана Приштине, Бајрама Цури, Ниман Феризи, Ћазима Балкани, Пашка Логореци и Ндуе Бутући као и учитеља Ибрахима Фехмиу у Дреновцу Вокши и Љатифа Шаћири у Ризнићу, и многих других отаџбинара доброчинитеља образовања који су отварајући школе на овим просторима отворили хоризонте знању као део националног буђења и достојанства.“

Текст писан латиницом. Рогобатне реченице. Погрешни предлози. Неправилна употреба падежа и речи. Опскурна и неправилна интерпункција. Све ово садржано је у само две цитиране реченице. Замислимо читав текст у оваквом срамотном језичком маниру! Замислимо хиперпродукцију саопштења, прописа, закона, процедура, пројеката и других активности косовских и међународних институција на гробљу српског језика! Замислимо све те преводе са прогресивног албанског и енглеског на језик девастираног остатка српског народа на Косову и Метохији; другоразредног и другоредног српског грађанског слоја, шћућуреног у понекој косовској институцији, школи, болници, заводу и неком предузећу у стечају из Србије, као последњем бастиону српске државности у покрајини. Замислимо шта све тек није доступно Србима на српском!

Свакодневно масакрирање матерњег језика српског народа у колевци његове културе и духовности огледа се пре свега у његовом непознавању у стручној, као и у елементарној сфери употребе, општој небризи, свесном игнорисању и угњетавању, на многим местима видљивој србофобији, у албанизацији, англизацији и кроатизацији, чиме се речи, реченична и текстуална форма, речју – читава језичка структура – убија масовно и неселективно. Када се систематски и структурно сагледа епидемија ове језичке дисторзије на Косову и Метохији од 1999, онда се већ може расправљати о лингвоциду.

Намерно, делимично или потпуно уништавање српског језика, у ендемичном облику налазимо у свим косовским и понеким међународним институцијама. Физичко истребљење огледа се у томе да је током 16 година готово немогуће задржати најобичнији двојезични путоказ, таблу с називом улице на два језика, а да исти нису оборени, прецртани, изгребани, офарбани.

Вишевековни српски топоними нестају из употребе, физички се избацују из нових уџбеника, на сметлиште одлазе стари као „пропагандно штиво српског окупатора”, као „пансловенска подвала и лаж”. Српски језик се из библиотека преселио на ломаче.

Косовска Митровица, Милошево, Урошевац, Србица, Пећ, само су неки од топонима за које све више Срба у комуникацији са Албанцима и међународним представницима, барем застане и размисли пре него што их употреби или једноставно одлуче да кажу Митровица, Феризај, Дрениц, Пеја. Међународни представници скоро се неће ни сетити да постоји назив на српском за ова места. А у ширу употребу почели су да улазе нови топоними попут Албаник, за, кроз историју увек већински Србима настањен, Лепосавић, Обилић је сада Кастриот, Самодрежа је Самадреџ, Милошево је Баљшај.

Ово је ипак само део језичког инжињеринга који се са лингвоцидом овде паралелно одвија.

После унилатералног проглашења независности 2008, у покушају да Косову навуку свечано одело пре него што оно ступи на међународну сцену земаља стабилних демократија, међународни партнери су као стандард косовским институцијама прописали и поштовање српског језика као другог службеног језика. Тако су после лагодних година општег игнорисања, косовске бирократе, хуманисти и мировњаци са својим партнерима, српски језик развиле у феномен „нек га има”, „нек се нађе” – уз Ахтисарија као идејног творца, Устав као камен темељац и Google translator као рудара-ударника.

Атифете Јахјага је у говору на обележавању стогодишњице албанске школе у Рзнићу код Дечана почетком септембра, по мојим сазнањима, први пут употребила реч „отаџбинар”, помињући све „доброчинитеље образовања” који су учинили да албанска школа има „посебан значај за косовски народ”, јер је она очувала „идентитет“ Албанаца – језик, „осећање слободе” и осећање да Албанци буду „једнаки са свим осталим народима”.

Деформисање српског језика и његов инвалидитет који је свеприсутан у колевци српске писмености указује на то да српски језик „нема значај за косовски народ, али ни за српски, да је угрожен идентитет српског народа до мере да ову расправу можемо да поведемо и у правцу културоцида. За крај, пред јавност остављам питање – у реформаторској Србији 21. века – ко ће бити наши отаџбинари и доброчинитељи у образовању како би спасили српски језик на Косову и Метохији?

*Уредник портала „КоССев”, Косовска Митровица