четвртак, 18.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:15

Док сам компоновао Хасанагиницу, Мића Поповић ме цртао

Аутор: Биљана Лијескићчетвртак, 24.09.2015. у 08:15
Зоран Христић: Музички дуг престоници (Фото Анђелко Васиљевић)

– Волео бих да напишем шест „Београдских концерата“, по узору на Јохана Себастијана Баха, који је компоновао шест „Бранденбуршких концерата“. Можда зато што сам као рођени Београђанин најмање био познат у свом граду – рекао је Зоран Христић, композитор уметничке музике пре две године у интервјуу за „Политику“. Тај тренутак је пред нама, а Христићево дело ћемо под називом „Шест београдских концертних слика“, у трајању од 40 минута, чути  вечерас премијерно у 20 часова у Коларчевој задужбини. Солисти су Љубиша Јовановић, флаутиста, Јован Колунџија, виолиниста, Слободан Марковић, клавијатуриста и Никола Мијајловић, трубач. Великим гудачким саставом Симфонијског оркестра РТС-а (са тридесетак музичара), дириговаће Бојан Суђић. На програму је поред Христићевог дела и пети Бранденбуршки концерт Ј. С. Баха.

О вечерашњој премијери познати аутор каже:

– Историјат наше престонице обележен је у шест „Београдских концертних слика“ , почев од Сингидунума, преко Ушћа где су се вековима дешавале значајне ствари. Између два рата су се у Београду одржавали балови, па је трећа слика Бал, а оно што се тада свирало чак цитирам у мом делу. У четвртој слици следи Рат, потом Ламент где сам се присетио Црњанског и „Ламента над Београдом“, да би финале било Слава, односно Глорија, тј. победа постојања једног града. Читавог живота морао сам да будем спреман због разних уговора, рокова, много сам компоновао по поруџбинама за филм, позориште, ТВ, балет што ми је омогућавало комотну егзистенцију, а „Београдске концертне слике“ сам сам себи поручио и написао са извесном музичком једноставношћу. Много тога сам у композиторској каријери прошао, стварао додекафонију и свирао на дрндафону, било је то моје лудило, а сада ми се чини да је дошло до смирења. У реализацији концерта много ми је помогао Међународни музички центар „Маестро интернешнал“.

О томе шта му је највеће надахнуће кад ствара, Христић истиче:

– Пре него што почнем да компонујем, слушам разну музику, хорове, реквијеме, рок... Поред тога веома ме мотивишу и слике. У животу сам се много дружио са сликарима, а то дружење је проистекло из моје патње, јер не умем да нацртам ни чича Глишу.  Љуба Поповић ми је у Београду шездесетих поклонио цртеж, Влада Величковић пре одласка у Париз ми је у знак сећања оставио рад, Циле такође. Мићи Поповићу сам писао музику за „Хасанагиницу“ (добио Златну арену у Пули за ово дело 1967, прим. аут.), а он је разговарајући са мном нацртао у брзини мој портрет који чувам као очи у глави. Та мала колекција има своју причу и говори о мојим пријатељима, али ја нисам прави колекционар, само волим да имам та дела око себе и са њима се осећам као међу блиским особама.

Опус Зорана Христића толико је богат да и сам аутор признаје да не може да се сети шта је све написао. Након дипломирања код професора Станојла Рајичића 1963. наш саговорник је радећи по поруџбини створио значајна вокално-инструментална дела као што су „Стварање света“ , „Потоп“, „Мораторијум“, „Корак“, „Југославика“ за отварање Зимских олимпијских игара у Сарајеву, написао балете „Ташана“, „Адам и Ева“, „Лимени добош“, а сам издваја „Даринкин дар“ који је био деценију на репертоару Народног позоришта у Београду и у ком је бриљирала Лидија Пилипенко. Иза њега су и „Петнаест рукохвата по Стевану“, потом „Хомоље“, „Балканске беседе“ . Аутор је музике за стотинак позоришних представа и 60 филмова.

– Пред крај моје ТВ каријере замерено ми је и речено:

„Ћути, ти си радио у време комунизма!“

Одговорио сам: „Јесам, бирали су најбоље и одлично плаћали. И нико ме није питао да ли сам члан партије....”.

 Писац Александар Поповић ми је говорио:

– Сећаћемо се ми Титовог доба као Перикловог. И ја размислим, ето Андрић је у тим временима добио Нобелову награду, основали су се тада Бемус, Битеф, Фест, сви нам долазили на ноге. Код нас је гостовала Берлинска филхармонија, Бољшој театар... Нестанком Југославије нестао је јак мултикултурални простор – присећа се Зоран Христић прошлих времена.

Иако је иза Христића велико животно и уметничко искуство, године му нису узеле радозналост и стваралачку енергију, а по очима се види да је још увек веома млад. Дакле, надамо се новим делима, а да ли ће их ускоро бити уметник одговара:

– Тешко је то сада рећи, бар док не прође премијера „Београдских концертних слика“.


Коментари2
792cd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

sta to bi
Ne mogu da verujem, pa zar vam za sve u zivotu nije kriv Tito? Bas sam razocarana.
Kam Pa grejmo
Pod starost se dobije i nesto mudtosti, znaci niko i nista nije potpuno crno a niti ni belo. Tako ni Juga nije bila potpuno zla maceha, treba priznati cinjenice i obuzdati strasti.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља