уторак, 16.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:38

Ружа са срцем дечака

Аутор: Сања Домазетпетак, 22.02.2008. у 22:00
Данило Киш (Илустрација Периколи)

КИШ, ПЕСНИК

„Био сам Хомер; ускоро ћу бити Нико, као Одисеј,
ускоро ћу бити сви; бићу мртав.” (Борхес)

Фокнер на једном месту каже: „Ја сам промашени песник. Сваки романописац вероватно у почетку жели да пише поезију, а кад му то не пође за руком, окрене се краткој причи – најзахтевнијој форми после поезије. А кад ни у томе не успе, почне да пише романе“. Но, чини се да се ова формула никако није односила на Данила Киша (22. фебруар 1935 – 15. октобар 1989). Он је поезију почео да пише из сасвим других разлога. Педесете су године двадесетог века, Киш рану младост проводи на Цетињу („Тамо, као што знате, кише падају месецима, или су бар тада падале“). Упућен je на библиотеку, гимназијске, старовременске игранке „где сам ја, у духу романтичарске Sturm und Drang, у бити ларпурлартистичке, старомодне, провинцијске побуне, с пуно смисла за мартирство и са жељом да се издвојим од ошишаног крда, стајао на подијуму, такође ошишан до главе, и свирао виолину!“, записаће касније.

На Цетињу, дакле, у тренутку када му је отац Едуард већ нестао у Аушвицу (и заувек у писцу оставио чежњу за изгубљеним Еденом детињства, а Еден је значио да је цела породица била на окупу), Киш се први пут судара са Музом. Први Кишови стихови су „тихи, њежни разговори“ на ијекавици, у којима се песник сећа „дивне пијанице Едуарда Киша, коме је вјетар развејао пепео кроз витки димњак крематоријума, високо, високо, све до дуге...“. Узалудно је критичарско премеравање првих Кишових поетских творевина. Да би се разумеле, оне се не смеју тек вредновати – већ волети.

Кишова поезија је најавила све теме које ће његову прозу учинити славном широм планете. Године 1962. он пише песму „Анатомија мириса“, где анализира колико је хиљада цветова морало бити уморено да би настала „једна унца парфема“. Шеснаест година касније написаће „Час анатомије“, дело које показује колико „скалпели самозване критичке свести“ могу уморити снагу и elan vital једног писца. (У Србији се вазда праштало све осим генијалности.) Сам Киш није само читао и преводио поезију читавог живота. Он је са књигама – живео. И оне као да су биле једини његови непрекидни чувари-сапутници. Говорио је: „Мирис књига подсећа ме на утиске које сам имао о њима“. Киш је, наиме, тврдио да „руске књиге миришу сасвим друкчије него књиге из других европских земаља“.

Сам Киш наглашавао је да је престао са писањем поезије јер је пронашао песника који је написао све оно што је сам желео да напише у стиховима. Реч је о мађарском песнику Ендреу Адију. Ади каже: „Ја сам рођак смрти. Волим љубави које гину. И да пољубим сваког ко одлази у даљину. Волим болесне руже, Жене кад од чежње вену, Волим суморну, тмурну, маглу јесењу“. Ове стихове превео је Киш.

Данило Киш је 1966. године написао песму „Ружа: Saint – Exupery“. У њој спомиње „ружу голфских струја неба, ружу са месеца, оловноплаву ружу, ружу са латицама од казаљки, ружу пониклу у песку пустиње, ружу са срцем дечака, ружу ватре, ружу ветра“. Читалац не може а дa не осети одјек ових стихова у световима још једног великана, Попе, који гласно сања снове о ружокрадицама. Но, ружа, као флорални мотив, појавиће се још једном, грандиозно, у можда најбољем Кишовом делу, приповести „Енциклопедија мртвих“, која би, да је у питању био други аутор, који не „кондензује сувише, као Флобер“, засигурно била роман. Цвет, један цвет, један је од кључева ове приповести. У „Енциклопедији мртвих“ један од главних јунака почиње да слика барокно лепе флоралне мотиве, баш онда када се у њему јаве први симптоми рака од кога ће умрети.

Киш је последњу песму написао неколико месеци пред смрт, просветио ју је управо преминулој Мири Траиловић: „Како добро обављен посао, Смрти, какав успех, срушити такву тврђаву! Пождерати толико меса, скрцкати толико костију, за тако кратко време. Потрошити толику енергију, брзо, као кад се испуши цигарета. Какав је то био посао, Смрти, каква демонстрација силе. (Као да ти не бисмо веровали на реч.)“ Чињеница да Киш пише реч смрт великим словом сведочи о томе да је пред собом види јасно и ословљава као биће, присно, властитим именом.

Током живота, Киш је преводио Ендреа Адија, Цветајеву, Пастернака, Мандељштама, Аполинера, Мајаковског, Соловјова, Баљмонта, Кузмина, Белог, Гумиљова, Ахматову, Корнеја, Готјеа, Малармеа, Јесењина и многе, многе друге...

Тајно, његов живот јесте био поетска мапа, бедекер којим је путовао кроз живот и који никада и никоме није откривао до краја. Права, суштаствена сила у њему – стихија – крила се и од онога чији је била део. Стихија његовог живота наликовала је на ахматовску поему са једним јунаком, Кишом. До нас су дошли тек покоји редови те поеме коју потписује неко кога у недостатку бољег имена зовемо фатум. Или живот.

Сматрао је да уметност, поезија, писање, да све долази, како је то и Сартр сматрао, од „подмуклог деловања биографије“.

У једној од поодмаклих фаза своје болести, пријатељу је поверио да је позајмио пиштољ, а онда је одбио да о томе даље говори.

Пред смрт, пријатељу који је питао боли ли га шта рекао је „боли ме живот“. Ово је последњи стих који је изрекао Данило Киш, а остао је записан на нашој кожи, као невидљиви татуаж-знак, који трепери у овом фебруару, кад одјекују у даљини добоши и пада снег што мирише на оловну кишу и на олујно море.


Коментари0
f3c78
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља