Увек је при­јат­но упу­ти­ти дру­го­ме ле­пу реч или при­ми­ти ком­пли­мент, али ме­ђу по­хва­ла­ма где­кад се на­ђу и та­кве по­зи­тив­не оце­не ко­је – због не­при­ме­ре­но упо­тре­бље­не ре­чи – ка­зу­ју упра­во су­прот­но од оно­га што се на­ме­ра­ва­ло са­оп­шти­ти. На­и­ме, онај ко ка­же: „Та де­вој­ка је за­и­ста до­бра, вас­пи­та­на је, вред­на и при­зем­на“, из­ре­као је у ис­тој ре­че­ни­ци и хва­лу и по­ку­ду, тач­ни­је – по­ку­дом је обез­вре­дио по­хва­лу. Упи­та­ће­мо се мо­жда – ка­ко? Хте­ло се, за­пра­во, ре­ћи да је од­ре­ђе­на осо­ба ре­ал­на, јед­но­став­на, скром­на и не­у­зне­се­на, али је ка­за­но да је про­ста, при­ми­тив­на и не­мо­рал­на. На­и­ме, при­дев при­зе­ман, -мна, -о има упра­во та­кво (фи­гу­ра­тив­но) зна­че­ње ка­да се упо­тре­бља­ва са ци­љем ка­рак­те­ри­за­ци­је чо­ве­ка (при­зе­ман чо­век = ни­зак, рђав, не­мо­ра­лан чо­век), док основ­но зна­че­ње гла­си „ко­ји се на­ла­зи при зе­мљи“, на при­мер: при­зем­на ку­ћа, при­зе­ман стан и сл. 

За са­ња­ре, за­не­се­ња­ке и све оне ко­ји су „да­ле­ко од ствар­но­сти, ко­ји жи­ве у илу­зи­ја­ма“ ка­же се да су гла­вом у обла­ци­ма, а но­га­ма на зе­мљи. Ипак, иако су ре­ал­ност и тре­зве­ност це­ње­не осо­би­не, за оне ко­ји су ста­бил­ни и по­сто­ја­ни, ко­ји сто­је на чвр­стом тлу не­ће­мо ка­за­ти да су при­зе­мље­ни (нпр. по­гре­шно је: Ра­ду­је ме што је он при­зе­мљен мо­мак, ме­сто тре­звен, ре­а­лан и сл.), јер та­ко го­во­ри­мо, пре све­га, о ле­те­ли­ца­ма (Ави­он је без­бед­но при­зе­мљен). Ма­да гла­гол при­зе­мљи­ти се у срп­ском је­зи­ку има ви­ше зна­че­ња: спо­ји­ти са зе­мљом (о елек­трич­ној стру­ји): при­зе­мљи­ти фри­жи­дер, а у скла­ду са из­ра­зом спу­сти­ти се на зе­мљу (= осло­бо­ди­ти се илу­зи­ја, схва­ти­ти ствар­ност ка­ква јест) раз­ви­ја и фи­гу­ра­тив­но зна­че­ње спу­сти­ти се на зе­мљу, опа­ме­ти­ти, ура­зу­ми­ти, нпр. Отац га је ко­нач­но при­зе­мљио – осим у ша­ли или ка­да са­го­вор­ни­ку отво­ре­но да­је­мо до зна­ња да се игра­мо ре­чи­ма – ни­ка­да не­ће­мо ре­ћи да по­ме­ну­ти отац са­да има при­зе­мље­ног си­на. 

Др Дра­га­на Вељ­ко­вић Стан­ко­вић

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду