До сада је било уобичајено да се регистровање епидемија повезује са заразним болестима, али како се количина лекова издатих деци са хиперкинетичким поремећајем драстично повећава, стручњаци се са разлогом питају да ли се може говорити и о епидемији овог синдрома. У последњој деценији само је у Великој Британији број издатих рецепата особама које болују од АДХД-а (Attention Deficit Hyperactivity Disorder) више него удвостручен. Према писању „Гардијана”, током 2004. године издато је 359.100, а током прошле близу милион рецепата, то јест 922.200. Такође, у Сједињеним Државама је после астме хиперкинетички поремећај или поремећај пажње најчешћи здравствени проблем деце.

Процене су да део фармацеутске индустрије који производи само један лек који се преписује деци школског узраста са овим поремећајем „тежи” чак девет милијарди долара годишње. Са друге стране, и даље не постоји прецизан дијагностички тест за идентификацију поремећаја. Такође, ефекат лека је краткотрајан јер се узимањем остварује побољшање, али само на неколико дана, док дугорочно нема ефекта.  „Гардијан” преноси речи професора Тима Кендака да узимање лека дуже од годину дана доводи до смањивања раста деце за скоро два центиметра.

Сами Тимими, дечји психијатар, један је од противника употребе лека и његов став је да се хиперактивност пре свега односи на понашање и да није повезана ни са једном познатом биолошком или неуролошком аномалијом, те наглашава да је зачуђујуће да родитељи пристају да деци дају лек.

Узрок хиперкинетичког синдрома је и даље непознат. Био је познат, не под овим именом, још у 19, веку, али је тек у другој половини 20. века, највише у САД, почео да се уписује у здравствене картоне. Карактерише га недостатак пажње и понашање детета које „безглаво“ јури без осећаја за сопствену или безбедност других. Проблем је највидљивији  управо у првим данима школе, када малишани морају да седе на часовима.

А. Ц.