Уважени колега Ђурковић, који услед солидног академског рада и моралне чврстине у отпору политичкој самовољи заслужује друштвенопоштовање, без обзира на идејно-политичко усмерење, омогућио је писцу ових редака текстом „Левица и глобални тајкуни” да разјасни неке нејасноће.

Прво, када је начелни план у питању, колега Ђурковић, можда и због неодговарајуће лектире, не види да је левица по дефиницији антикапиталистички усмерена и да је то суштински супротставља свим десничарским струјама: од фашизма, преко конзерватизма и либерализма до десне, односно блеровске социјалне демократије. Но, политичка коректност, коју он везује за левицу, с њом мало везе има. Уосталом, да ли аутор ових редака спада у оне који држе до политичке коректности? Напротив, свако треба да открије ко је, тако што ће слободно говорити што му је на уму.

Сазнајемо, на пример, да наводно глобална корпоративна елита подиже нову левицу, која се „најпре нуди разочараним бирачима, којима је мука од постојећег европског консензуса елита, као противтежа таласу радикалне деснице, који је постао озбиљна претња у последњих пет година”. Дакле, у том грму лежи зец. Колега Ђурковић се уплашио, па стога и кори Двери и ДСС што подржавају „ову нову ултралевицу”, да ће истински противници дубоко нечовечног капитализма уверити понижене и увређене да је левица истинска нада која води будућности, а не њему мила крајња десница, која под тобожњим антикапитализмом жели повратак црквено-витешког средњовековља.

Имајући у виду да колега Ђурковић сматра трагедијом чињеницу да се догодио епохални пад хришћанства, то јест аристократско-црквењачког феудалног друштва, у којем је оно једино уистину владало, започет 1789, а настављен 1917, 1945. и 1968, може се претпоставити да он жали за прохујалим добом. Ако је тако, заслужује симпатије свих који мисле да њихови преци тада нису били кметови, слободни сељаци или потлачени радници, већ племићи и буржуји. Уместо тога, требало би опорезовати привилеговану институцију која, скоро 10 година ослобођена плаћања пореза, масовно заглупљује и веронауку из јавних школа законом пребацити у приватне (ко приватно жели и може да приушти учење догме, биће му омогућено). Узгред, каква је то левица која допушта приватно образовање? Модерна и слободарска, јер такве школе ће плаћати високе порезе.

Напослетку, треба овај начелни план пребацити и на лични, како би јавност добила одговор који у њено име тражи Миша Ђурковић. Према томе, потписник ових редака никада није био члан Трилатералне комисије нити лично нити посредством међународне невладине организације Ист–Вест бриџ (Мост између Истока и Запада). Наиме, поменута НВО није „овдашњи огранак Трилатералне комисије”, како сасвим погрешно сматра Миша Ђурковић, већ је организација која се залаже за што боље везе Запада и Истока, те што бољи положај Србије у глобалном друштву. Своједобно је потписник овог текста тамо ушаонакон што се уверио да циљ ове НВО није заступање чланства Србије у НАТО-у (неки у Мосту то заговарају, а истинска левица се одувек и одлучно противи не само чланству Србије у НАТО-у већ и његовом постојању). Утолико, писац ових редака не „седи тамо” само са „тајкунима Костићем и Митровићем” – с којима, узгред, не да никада није седео, већ их никада уживо није ни видео нити има жељу да их упозна (негдашње позиве за гостовања на ТВ Пинку уљудно је и без изузетка одбио) – него је у друштву и са Игором Каљевинским, челником Удружења дипломата Русије и замеником шефа Стручног одбора ОУН за јавну управу, којега, такође, нажалост, још није имаоприлике да упозна.

Због чега је колега Ђурковић изоставио Игора Каљевинског, пријатеља Србије и сарадника председника Путина, а навео богаташе Костића и Митровића, господу блиску господару Вучићу, и приде Рокфелера? Можда стога што је, без обзира на срдачне међусобне односе с писцем овог чланка, уплашен међународног повезивања и унутрашњег јачања левице? Уистину, добродошли су сви левичари, па и социјалнилиберали који виде капиталистички безизлаз, да нађемо најмањизаједнички називник у борби против капитализма, а Борко Стефановић и српска левица заиста гаје присне везе, и њима се диче, с Ђурковићу омраженима Џејмсом Корбином и Алексисом Ципрасом. Радимо на међународном умрежавању, а не на националистичком затварању у себе, презрених, понижених и увређених. У њих спадају не само радници и незапослени, избеглице и ЛГБТ особе, како пре неколико дана на Паради поноса надахнуто, следећи Розу Луксембург, рече Марија Перковић, већ и пензионери, студенти, наставници, лекари, уметници, новинари и сељаци.

Доцент на Филозофском факултету у Београду