уторак, 27.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 26.09.2015. у 21:57 Александар Апостоловски

Како је Зоки увео Србију у ЕУ

У Хрватској се никада не расписују ванредни избори. У Србији се ванредни избори редовно расписују. Хоће ли ови закони одредити судбине политичких елита у Београду и Загребу?

Хрватском премијеру Зорану Милановићу, новом загребачком барбарогенију, следе редовни избори и није ли га управо тај цајтнот приморао да направи толику пометњу у региону, да се у једном тренутку учинило како су се у Зорана истовремено уселили Милан Бандић и Бранимир Главаш, те су, тако сједињени, успоставили трансцендентални линк с Фрањом Туђманом.

Како другачије описати понашање социјалдемократског премијера који је, изазвавши блокаду друмова са Србијом, натерао бриселске чиновнике да се озбиљно забрину за своју најмлађу чланицу и први пут подрже земљу која се налази ван бриселског царства. И притом су дали за право баш Србији. Политика ЕУ се, иначе, показала аутистичном, па се у централи за своје чланице на периферији забрину тек када неко од малишана-лидера удари на велике банке и почне да се занима за њихову политику зеленашења и драња коже грађанима. Тада Брисел, по правилу, стаје на страну финансијских похлепних џинова…

Отуда се чинило да ће „лепи Зоки”, како су га крстили злочести медији чим се појавио на челу СДП-а као некадашњи естетски политички одговор на „српског Клунија” Бориса Тадића, однети победу у хрватско-српском доигравању на граничним прелазима. Имао је читавих пет дана предности да продаје циглу Могеринијевој, да убеђује Брисел како су Срби поново зли момци који свесно усмеравају избеглице ка Хрватској, терајући Хрвате да запушених носева улазе у трамваје. Да ће Србима поново ударати зуце и Брисел и Хрвати, могло је да се посумња и изненадним, тајновитим одсуством из јавности господина Мајкла Давенпорта који је, после марша на геј-паради, негде испарио, док је врило на српско-хрватским постајама.

Балансирајући између расистичких и комичних наступа, Милановић је деловао као нови ексклузивни заступник антисрпске фрустрације у делу хрватског бирачког тела, која у условима ванредног стања прераста у изливе мржње. Зоки је ту фрустрацију покушавао да измери математички, кроз могуће гласове, јер је, иако проглашен за аутсајдера после победе Колинде Грабар-Китаровић на председничким изборима, последњих месеци почео да смањује ту разлику у односу на ХДЗ. Наиме, порасле су просечне плате и смањена је незапосленост, што је, уз још неке макропоказатеље са узлазним трендом, указивало на то да се хрватска привреда извлачи из рецесије.

Али, шта је Милановића навело да се од нехаризматичног левичара и невештог говорника претвори у агресивног Груча Маркса хрватске политике? Нада да га, за неколико месеци, можда такав унутрашњи преображај задржи у фотељи премијера? Или „Зоки, сасвим сигурно, није марио за уметнички дојам”, што би некад рекла Милка Бабовић, чувена водитељка хрватске телевизије из доба друге Југославије која је пратила уметничко клизање.

Заиста, ко је пажљиво читао хрватску штампу, могао је да примети како хрватски премијер изненада излази у град с Антом Готовином, како се буса у груди што су се спајтали. То је навело председницу Китаровић да стане на пут загребачком почетку једног дивног пријатељства. Колинда је рекла да јавно размишља да позове генерала у савет за националну безбедност. Тако је око некадашњег конобара, потом легионарског подофицира и, коначно, хрватског генерала који је спровео операцију „Олуја”, протеравши око 250.000 Срба из Хрватске, почео да се стеже обруч есдепеовских и хадезеовских снага. Слева је марширао Зоки, здесна су се шуњали Колинда и Томислав Карамарко, шеф ХДЗ-а и некадашњи свемоћни шеф свих хрватских обавештајних служби. Како се око Готовине давно мотају и бискупи, не би било никакво изненађење да за живота постане кандидат за свеца. Али, док се то не догоди, он је први на листи кечева за добитак избора.

Свет се, све више, претвара у џиновску центрифугу, па се чини да, вртећи се у њој, живимо заправо у временској машини која толико убрзава време да изгледа како се прослава две деценије од „Олује” одиграла пре читаву вечност. Али, и тада се загребачка кохабитација располутила на једној теми. На праву својине на дан када су Срби протерани из Хрватске.

Пратећи даљи след догађаја, као да је после те прославе, кад је Томпсон инаугурисан у државног певача проусташке оријентације, Милановић одлучио да је за изборе спреман! Требало је међу пучанством спровести преврат и убедити их како је некадашњи Титов гардиста Зоки ипак већи Хрват од Томислава Карамарка, који је одмалена школован у загребачкој језуитској цркви одакле је у свет хрватске елите катапултиран и Иван Звонимир Чичак.

Језуите, заиста, одмах шаљу младог Карамарка за шефа кабинета премијера Јосипа Манолића, чија се моћ у обавештајном братству и старе Југе и нове Хрватске изузетно поштовала. Карамарко потом одлази у политичко наручје Стипе Месића и тиме постаје, како би се рекло, „врућа роба”.

Како је Зоки изузетно вешт прагматичар чији јавни наступи вапе за синхронизацијом, и притом је свестан да његово име и презиме изазивају разне трачеве о томе да премијерово порекло има овдашње корене, он изазива кризу на граници, подгрева атмосферу из домовинског рата, мобилише патриоте… И, разуме се, одмах убацује Карамарка у редове издајника, у пету колону, оптужујући га да се састаје с Александром Вучићем и Виктором Орбаном, стварајући тајно имагинарно свето тројство уперено према европској Хрватској.

У односу Срба и Хрвата влада инцестуозни однос љубави и мржње, познат као синдром народа малих разлика. Нисмо ли ипак браћа, која се у редовним историјским размацима час љубе, час кољу, те је, навлачећи на себе шињел екстремисте – ваљда га је позајмио од свог новог другара Готовине – Милановић заиграо на све или ништа. Проценио је, наиме, да љубав сада не доноси изборни профит.

На другој страни, Александру Вучићу је било довољно да свој стари, четнички шињел и не вади из ормана. Тако је створен својеврсни парадокс: премијер земље чланице ЕУ леве оријентације понашао се као хулиган који је дошао на бриселску племићку журку да поразбија све около, док је Србија, као земља кандидат која чека отварање поглавља и обављање још неких чудних радњи које се ваљда зову скрининзи – преузела улогу државе која чува основне европске вредности. Вучић се још од првих мигрантских дана понашао језуитски мудро, као да је заиста делио собу с Карамарком, а након Зокијевих све жешћих и чешћих дипломатских испада, није тражио кокарду по стану, нити је отишао са Шешељем у „Парове”. Напротив, слао је поруке мира, обећавао да неће дестабилизовати регион, што је коначно приморало комесара Јоханеса Хана да подржи политику српске владе.

Какав ће бити епилог? Хоће ли Зокија оштетити тактички пораз на граници или ће изазивање спора бити заправо његова стратешка победа? Да ли ће копија Зоки, победити оригинал Карамарка? Према најновијим анкетама из Хрватске, СДП се приближава ХДЗ-у на четири одсто разлике. Како год било, Зоки је увео Србе у ЕУ!

Да ли ће Вучић покушати да капитализује своју регионалну победу расписивањем ванредних парламентарних избора? Одлуку Владе Србије о отварању граница преносиле су готово све телевизије са националном фреквенцијом, осим, чини ми се, Пецонијеве Хепи телевизије. Дакле, ко није желео да гледа Еру Ојданића, морао је да гледа Вучића. Поред премијера, у директном преносу седнице владе говорио је још само Ивица Дачић. Осим што је тиме демонстрирано њихово акционо јединство, Ивица је набацио сумњу да нису сви чланови кабинета били убеђени у српску победу. Није ли тиме лидер СПС-а, као Вучићев трбухозборац, најавио да ће се премијер ипак бавити реконструкцијом владе? Ко може бити мангуп у Вучићевим редовима? Ивица се јавно заклео да није он.

Премијер ће можда ипак одлучити да се бави својим омиљеним хобијем. А то су ванредни избори. Који се овога пута могу поклопити са хрватским редовним гласањем. То обећава жестоку регионалну забаву или политички ријалити који ће засенити остале догађаје. Тако је, у сенци српске победе у Бриселу, неправедно промакло да се мали Кеба оженио Северином. И није јасно како је пробио границу. Мада су се, због Северине, чиниле и друге, сасвим разумљиве лудости. 

Коментари14
4cd3b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ranko dobronamerni
Bravo,bravo za Apostolovskog.Precizna analiza sa primesom satire i zdravog humora.To je,u ova vremena, jedini nacin da se umornom citaocu plasira nesto sto je tesko razumljivo i zdravorazumski bolno.Taj nesporazum nasih drzava nije bio razlog za razdrazivanje javnog mnjenja,vec je povod da se svi zapitama:koliko je malo potrebno za izazivanje besa i mrznje ?Cesto su novinari generatori za raspirivanje.Aleksandar Apostolovski to sigurno nije i nikada do sada nije napravio takvu gresku.
Dragan Miljkovic
@Vesti iz UN Postovani, Da li ste Vi ozbiljni kada pisete o stabilnosti na Balkanu? Sta je to ovde stabilno? Kosovo? Republika Srpska? Federacija BiH? Makedonija? Srbija? Crna Gora? Zajednciki imenitelj za sve ove "zemlje" je veliki broj Srba koji zivi u njima. Znate, milioni Srba na Balkanu koji zive van zemlje koja se zove Srbija. Sadasnja vlast cini sve da to tako i ostane. Naravno da cemo biti pohvaljeni za to od strane nasih prijatelja i pokrovitelja. Vama odgovara da 2-3 miliona Srba koji zive na Balkanu ali van Srbije, ostanu gradjani drugog reda u ovim divnim, prijateljskim zemljama? Zamislite koliko Srba koji se prezivaju Tesla, Santic, Ducic, Petrovic (kao Njegos)... zive kao "stranci ili gradjani drugog reda" u ovim zemljama? Zivela stabilnost, samo neka je meni dobro, pa makar svi moji pocrkali tamo negde daleko, mozda cak i 100 km odakle Vi zivite? Sramno!
Vesti iz UN
@Miroljub Konstantinović Niste gospodine u pravu, jer je danas u UN i Obama priznao da je Srbija najzaslužnija za stabilnost na Balkanu, i rekao da ako treba Amerika će joj pomoći u rešavanju budućih problema. Moramo svi shvatiti da je politika Nikolić - Vučić dala odlične političke razultate i da svetski političari to priznaju. Kada bude bilo ekonomskih rezultata i boljeg života, to će priznati i svi građani Srbije.
Miroljub Konstatinovic
Није ЕУ била против Милановића зато што је за Вучића, него зато што је за Орбана.
Nemanja Neko iz Mase
Kriza nacionalnog identiteta...to je termin koji se javlja kod svih nacija SFRJ-a...izuzev mozda slovenaca ali oni, ruku na srce, nikada nisu ni bili deo SFRJ.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља