среда, 28.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 03.10.2015. у 09:15

Оља Бећковић и твитерашка опозиција

Фото Бета/Милош Мишков

Оља Бећковић неће да твитује. Односно, неће да доколичари. Оља је очитала озбиљну лекцију твитерашима на недавној трибини магазина „Време”, што је изазвало опречне реакције што утицајних, што анонимних дактилографа на тастатурама смарtфона и осталих активиста на друштвеним мрежама. Шта је поручила ауторка некадашње култне емисије „Утисак недеље” друштвено ангажованим гласноговорницима са „Твитера”? Пре свега, да су одговорни за „ћутање и осећај да нешто страшно важно раде тако, што седе 24 сата и твитују”.

Потом је Оља, као доказ јаловости твитерашких револуционара поменула акцију за одбрану лика и дела Кокана Младеновића. Коканова одбрана је покренута твитом, са покличем: „Идемо сви испред суда!”.

Испоставило се, међутим, да је испред суда дошао само један човек, Коканов кум Бане Трифуновић. Где су били остали твитераши? Код куће, наравно. Оданде су слали твитове подршке позоришном редитељу.

Отуда је Оља закључила да, ако неко хоће да озбиљно скува ручак, не може да учини ту сложену кулинарску работу, ако у току спремања ручка напише 62 твита. Оља је потпуно у праву. Нарочито ако дотична или дотични спремају сарму. Како ће онда тек закувати истински преврат?

Последњи протести активиста и опозиције против полагања камена темељца „Београда на води” потврдили су Ољину тезу. Док је на „Твитеру” кључало од револуционарног жара против режима, на киши се окупило око 300 покислих душа. Да су вучићевци имали мало више срца, позвали би их на славље. Да људи не кисну и да попију бар чај.

И ти протести су показали да власти, заправо, не ратују против опозиције тако што ломе пендрецима демонстранте, како су то чинили полицијски кордони у Слобиној епохи, када су све сами бркати Крајишници јурили београдску младост и препакивали им унутрашње органе на различите стране њихових модрих, али херојских тела.

И, кога да, уосталом, сада јуре по улицама, када опозиција седи у топлим собама и организује хај-тек демонстрације? У четири зида, они постају сајбер-демонстранти. Потом следи контраудар власти. Узнемирани чувари владајућег поретка активирају структуре које нису под оклопом, већ, као информатичке фаланге, седе поред лап-топова и узвраћају твитовима на твитове, масовним јуришем на опозиционе сајбер-коте. Прича се, узгред, да владајући ботови раде на сок и сендвич.

Тако се улази у српску виртуелну политичку реалност. Постаје ли тај свет замена за овај стварни, на асфалту или ливади? Твитерашка енклава сматра да има далеко већи утицај него што јој га даје Бећковићка. Основна особина им је да радо задају, али тешко примају ударце у твитерашким дебатама. Један од утицајнијих твитераша који се лаконски носи са одијумом такозване опозиционе твитерашке сцене је лекар опште праксе Небојша Крстић Крле, некадашњи саветник за медије некадашњег председника Србије Бориса Тадића.

Како је Крле некада био Тадићев спин-доктор, а сада је постао Вучићев твит-доктор, његови некадашњи политички истомишљеници одапињу сурову паљбу према том човеку кога сматрају издајицом, проданом душом и томе слично. Тиме покушавају да разоре Крлетов имуни систем. Ипак, бивши члан бенда „Идоли” изненађује својом смиреношћу. То га, међутим, не спречава да води праве реторичке револверашке обрачуне са актуелним министром културе Иваном Тасовцем. За разлику од Крлета, Тасовац је од некадашњег љутог твитераша, који се нарочито ругао свом претходнику Браци Петковићу, потпуно омекшао своју критичку оштрицу и сада је постао – политички коректан твитераш. Што ће рећи, после великог повратка Тасовца на „Твитер”, није се догодио и велики прасак!

Но, свеједно. Сајбер-заједница се свакодневно шири и постаје у суштини основа новог, грађанског новинарства. Сваки власник налога на друштвеним мрежама, заправо, постаје медиј сам по себи, а збир свих тих хаотичних и махом неписмених мисли представљаће окосницу медијског хаотичног новог света. Отуда твитераши избегавају свеж ваздух. Сматрају да, чим откуцају један твит, постају колумнисти. После неколико јављања, кандидују се за власнике медија. Зашто би, онда, као медијски могули, истурали груди јуначке на Жандармерију?

Признајем да сам се и ја придружио том свету тек пошто ме је тринаестогодишња ћерка прогласила старомодним, сматрајући да ћу ући у 21. век тек када отворим налог и постанем заробљеник у кавезу те слатке, плаве птичурине. Тако сам упознао читаве нове врсте, попут „фоловера” и њима сличних. Та открића ме, ипак, мање брину од погледа на нашу дечурлију.

Посматрам како им очи сијају као дисплеји паметних мобилних телефона, те ће, можда, већ у наредној генерацији, постати мала, слатка чудовишта. Седе једни поред других, а заправо су међусобно удаљени светлосним годинама. Иако се додирују раменима, они бораве у различитим галаксијама. Хипнотички пут ка апокалиптичкој виртуелној реалности јесте пут без повратка. Ако неко ипак успе да се врати назад, нећемо га препознати. Ко још озбиљно разговара са роботима?

Александар Апостоловски

Коментари16
e5a69
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља