недеља, 26.03.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:08

Југословенске поуке за Сирију и Украјину

понедељак, 05.10.2015. у 08:15
(Фото А. Васиљевић)

Етничка мржња и провала дивљаштва били су многим странцима једино објашњење за распад Југославије. За Сузан Вудворд, професора политичких наука на Градском универзитету Њујорк, међунационална мржња је избила тек када је већ наступио прави узрок слома Југославије: економска криза, и то погоршана спољним околностима. Стање на интернационалном тржишту подигло је ниво дуга земље. Ни остале државе у то време нису биле поштеђене исте муке, али се Југославија показала неспособном да спроведе захтеве Међународног монетарног фонда и Светске банке, те да преживи, сматра Вудвордова, која није само кабинетски научник, већ је деведесетих година радила с Унпрофором и мисијом Оебса у Босни и Херцеговини.

– ММФ и Светска банка су захтевали структурна прилагођавања привреде. То се тада радило широм света и створило је политику стезања каиша, какву сад видимо у Грчкој. Та политика је у ондашњој Југославији повећала незапосленост. Али, главно је било што је ММФ рекао: „Не можете решити проблем с дугом уколико не рецентрализујете контролу над монетарном политиком и спољном разменом”. То је био почетак краја јер је правило у Југославији било да се одлуке доносе консензусом република. Њихови лидери се нису могли сложити пошто су економски интереси Словеније, односно Босне и Македоније на другој страни, били супротни. Словенија није желела да изгуби контролу над спољном разменом. Тада је држава колабирала – објашњава Вудвордова.

Има ли сличности између тога и садашњих проблема Европске уније – економске кризе, спољних дугова, антицентралистичких снага...?

Има паралела, али није потпуно исто. У ЕУ богате земље желе централизовано управљање из Брисела, док сиромашне желе више националног управљања. Грчка игра улогу Словеније. Структурни проблеми јесу ту у оба случаја, неједнакост у ЕУ је слична југословенској регионалној неједнакости.

Европа је, како пишете, почетком распада Југославије мислила да је то неће много погодити и онда се нашла пред грађанским ратом који се не да смирити, избеглицама, преливањем нестабилности преко граница. И Сирија је деловала као удаљен проблем, да би се сада Европа суочила с класичном „пропалом државом” на свом прагу и сличним, по обиму и интензитету још горим проблемима. Показује ли то да Европа и даље нема ефикасан механизам за решавање сукоба и грађанских ратова?

Не мислим да је Сирија „пропала држава”. Асад је још на власти и жестоко се бори. Чини се јасним да више никада неће контролисати читаву територију Сирије. Али, тешко је рећи шта ће бити јер смо далеко од било каквих преговора и нагодбе. Ни Барак Обама и Владимир Путин нису на недавном састанку у Њујорку начинили помак ка договору. Између Југославије и Сирије има неколико паралела, али и разлика. У Југославији, наравно, није било ничега попут Обамине изјаве да Асад мора отићи, већ је прихваћен распад земље. Обама не чини много у Сирији јер су он и његов тим проценили да постоји неравнотежа моћи између Асада и побуњеничких снага и да америчка акција то не може преокренути. Погрешно би било рећи да је изостала акција у бившој Југославији. Уједињене нације су послале мировну мисију на терен 1992. године. До децембра 1993. почела је америчка тајна мисија наоружавања Бошњака. Непрекидно се преговарало у сваком стадијуму, дипломатија је била врло активна.

И неефикасна, као и за Сирију, о којој је такође организовано неколико рунди преговора и ништа није постигнуто.

Да, има паралела у погледу онога што се може научити из ова два примера. Постоји и обрнута паралела што се тиче избегличке кризе. Већ у пролеће 1992. године босанске и косовске избеглице пристизале су толико брзо да су се Немачка и Велика Британија жестоко посвађале. Британија није хтела да их прими, док је Немачка говорила да је већ прихватила превише њих. Уместо да се, као око сиријских избеглица, разговара о подели терета, Садако Огата, комесар УН за избеглице, тада је развила концепт „права на останак”. Радило се на томе да ти људи остану у Босни као „расељени”. Напослетку, то није било претерано успешно. Али, и у југословенском и у сиријском случају, избегличке кризе су довеле до развоја нових концепата.

Ваша је оцена да је грешка Европе што је третирала југоисточну Европу, нарочиту бившу Југославију, као регион који није њен део, те га ваља посматрати једино кроз питање контроле граница, да се преко ње не би пробили рат, избеглице и оружје. То је проблем који се решава војно, а не програмом помоћи за економију, која је, према вама, била у корену проблема у Југославији.

С крајем совјетске политике и почетком политике Горбачова, већ 1985. године, нестао је стратешки интерес Америке за Југославију. Кад је југословенски премијер замолио крајем осамдесетих година за још једну траншу економске помоћи да би се реформе одржале у животу, Америка је одговорила: „Жао нам је, више нам нисте важни”. Европа је на пролеће 1992. покушала да пружи економску помоћ уместо Американаца, али је Британија то одбила. Тек касније, након 1995. године, када је Хрватска избацила Србе и реинтегрисала источну Славонију и Дејтонски споразум је потписан за Босну, ЕУ је покренула регионални пакт о стабилности и потом такозвану „суседску политику”. То говори да сте били важни као подручје које треба стабилизовати, пацифизирати, да би се спречило да не постане безбедносна претња и да избеглице не потеку у целу Европу. Бринуло се за способност места попут Босне, чак и Хрватске и Албаније, да контролишу своје границе и спрече било шта нежељено да не пређе у Европу.

Данас Запад нема војну стратегију за Сирију. Да ли би било упутно и да осмисли економски програм за помоћ целој тој регији коју је запалило „арапско пролеће”?

Не разумем се довољно у те земље. Али, имам студенткињу која је у дипломском раду нагласила да су подручја у Сирији где је почела борба аграрна и да их је разорила неолиберална политика. Египат је, ипак, другачија прича јер Америка никад није престала да га помаже. Има, ипак, сличности између југословенског и сиријског случаја, у смислу неспособности интернационалног система да изађе на крај с оба случаја. Немамо никакве инструменте за мирно решење сукоба и грађанских ратова, нарочито када се, као у Југославији и Сирији, на обе стране укључе велике силе. Негде око 1991. године, наступила је еуфорија у убеђењу да ће Савет безбедности моћи чувати колективну безбедност, што до тада није могао због Хладног рата, несугласица и блокада ветом у СБ. Али, око Југославије је опет дошло до потпуне блокаде. Ни у случају Сирије СБ није могао деловати. Не можемо знати шта би се десило да нисмо бомбардовали Либију и да се Русија није осетила превареном што је подржала ту резолуцију да би се онда испоставило како је стала иза промене режима, за шта нису имали намеру да гласају, још мање за катастрофу која је уследила. Да се то није догодило, можда би Руси пружили више подршке око Сирије.

И украјинска криза се посматра махом само као сукоб прозападњака и проруских сепаратиста, што се може решити једино на ратном пољу. Често се превиђа да су протести на првом Мајдану букнули због ужасне привредне ситуације и корупције, у чему се ни лидери демонстрација нису показали много бољим од проруског председника Виктора Јануковича. Данас, украјинска привреда и даље пропада и спољни дуг је астрономски.

Мајдан није представљао ни само протест због корупције него и бес због непотписивања споразум с ЕУ, која је нудила економску помоћ. Али, услове за њу Украјина никада не би могла испунити. Тада је Русија понудила њихов економски програм, тврдећи да је он много реалистичнији с обзиром на украјинску зависност од нафте. То је други фронт кроз који не знам како се пробити – економски сукоб између ЕУ и Русије.

У последње време опет је било трвења на простору бивше Југославије, ни на унутармакедонску кризу није стављена тачка. Да ли је ЕУ боља у решавању балканских конфликата него што је била?

Спорови су другачији, тако да не бих могла рећи да ли је ЕУ спремнија за њихово решавање. Многи сматрају да Бриселски споразум представља напредак, видећемо како ће се то развијати. Нисам пратила сукоб између Загреба и Београда око избеглица и затварања границе, али ЕУ је критиковала Хрватску, која је чланица и требало би да слуша. Мислим да је ЕУ добро поступила у спору око Сребренице, Александар Вучић је заузео умерену позицију и она је прихватила његову неспремност да притисне, да се жали. У Македонији је ЕУ активно тражила решење за кризу владе и нове изборе, чини се да је стање сад барем мало боље. Свиђа ми се Фредерика Могерини, представница ЕУ за спољну политику и безбедност, делује ми као да добро ради свој посао. Али, јуче сам разговарала са старијим аустријским званичником из безбедносног и одбрамбеног система. Он је страховито критичан према томе колико је ЕУ, како каже, бескорисна и неспособна да било шта предузме. На пример, он каже да је Грцима, кад је избила криза, требало једноставно рећи да иду. Али, то нико не би рекао.

Верујете у нешто што би мало ко у Србији потписао: да је Турска била од помоћи у успостављању регионалне стабилности на Балкану. Зашто?

Кад сам то рекла на једном састанку, неко ми је скренуо пажњу да су Срби збиља бесни због тога. Али, колико сам схватила, то су босански Срби, не они из Србије. Тада је било много извештаја у српским медијима да је млађа генерација заправо одушевљена због обнове отоманских споменика јер ће то помоћи туризму. Ако се не варам, у Србији ипак постоји нова генерација, укључујући и оне који за Косово кажу „баш ме брига”. Чини ми се медији претерују кад извештавају сасвим супротно. Али, мислим и да босански Срби имају разлога да се брину и жале. Реторика турског премијера Ахмеда Давутоглуа у Сарајеву била је неприкладна. Међу турским потезима, пре него што су морали да се префокусирају на Сирију, важно је то што су попунили вакуум који су оставили ЕУ и Америка када је дошло до натезања око усвајања босанске уставне платформе. Тада се Америка поставила у стилу: „Океј, покушавали смо и покушавали, сад идите дођавола”. Наступио је мањак међународне пажње, док се Турска није појавила и одлучила да улаже новац и покрене дипломатију. Мислим да су извињење српског парламента за Сребреницу и Истанбулска декларација о успостављању дипломатских односа између Србије и Босне били веома позитивни за регионалну стабилност. Не знам зашто би Срби били несрећни због тога што је Турска смиривала ствари у Санџаку, где је дошло до озбиљног сукоба две муслиманске струје. Ако српски медији нису били задовољни успехом преговора у Санџаку, требало би да се стиде самих себе.


Коментари22
70b33
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља