петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:30

Прво садејство Москве и Дамаска

петак, 09.10.2015. у 09:05

Чињеница да су се Руси одлучили на војну интервенцију у Сирији посредно потврђује анализе по којима је режим Башара ел Асада озбиљно угрожен напредовањем његових противника на северу и југу земље којој прети распад.

После првих неколико дана руских ваздушних налета могло би да се закључи оно што се одмах и претпостављало: очување сиријског режима и територија које контролише регуларна армија Москви је важно колико и прокламовани циљ уништавања положаја Исламске државе.

Пошто су обезбедиле руску подршку, сиријске трупе јуче су покренуле велику офанзиву против побуњеника у северозападној провинцији Идлиб.

Асад је под растућим притиском са четири стране. Прво, ту је Исламска држава, најопаснија групација од свих која контролише половину сиријске територије и оперише по северним, централним и источним деловима земље.

Створена је и нова побуњеничка коалиција позната као Армија освајања, која има снажну подршку Турске, Катара и Саудијске Арабије. Уз ову коалицију бори се и Нусра фронт, близак Ал Каиди, чије положаје Руси бомбардују процењујући да су у овом тренутку опаснији по Асада од Исламске државе. Коначно, ту је и Јужни фронт умерених побуњеника који имају подршку САД и Јордана.

Последњих месеци Нусра фронт је готово потпуно потиснуо снаге регуларне армије из провинције Идлиб, док је Јужни фронт, који броји више од 35.000 бораца, остварио продоре на територији дуж границе са Јорданом.

Припадници Исламске државе освојили су значајно упориште режима у древном граду Палмира у централном делу земље и контролишу комплетну државну границу, осим дела који се граничи са Либаном, где централна власт има помоћ шиитског Хезболаха, који финансира Иран.

Да ствари не стоје како ваља, Асад је први пут јавно говорио крајем јула, када је позвао Сиријце да се прикључе армији. „Постоји недостатак људских ресурса”, признао је он. „Проблем с којим је суочена војска није везан за планирање већ за умор. Нормално је да се армија замори, али постоји разлика између замора и пораза. Реч пораз не постоји у речнику сиријске војске”.

Асадова армија је уочи побуне 2011. бројала око 300.000 људи, али погибије и дезертерства су готово преполовиле њен састав упркос званичним кампањама мобилизације и званичној амнестији дезертера у јулу.

Такав развој ситуације навео је Асада да призна да се његова влада сада концентрише да очува територије које сматра приоритетним. „Приморани смо под одређеним околностима да напустимо неке регионе како би трупе пребацили ка регионима које хоћемо да задржимо”, рекао је Асад подгревајући спекулације о поделама Сирије.

Режим, који не контролише више од четвртине територије земље, усредсређен је на подручја око Дамаска, централних градова Хомса и Хаме и на средоземно подручје око Латакије, упориште алавита, којима припадају породица Асад и значајан део владајуће сиријске елите.

Наговештаји да би Асадови противници могли да крену према Дамаску и Латакији чини се да су били ороз војне интервенције. Мобилизација спасавања Асада поново је подигнута и у Ирану, одакле стижу поруке да ће Техеран бити уз свог савезника „до краја пута”, што потврђују извештаји о упућивању иранских војника за Сирију.

Растућа претња режиму требало би да буде добра вест за Запад, који би Асаду што пре да види леђа. Али није. Војне успехе остварују џихадистичке групе које су, попут Нусра фронта, на америчком списку терористичких организација. Истовремено, увећавају се страхови да би екстремисти могли да попуне вакуум моћи у Сирији – што би несумњиво опасно дестабилизовало читав Блиски исток.

Реалност на терену као да почиње да нагриза закључке западних војних стратега и дипломатских планера. Све су гласнији они који кажу да Асадову судбину треба оставити за касније, када дође време транзиције, а да приоритет мора да буде обрачун са исламистима и уништавање њиховог калифата.

Овакву прагматску логику следе и они који сматрају да треба одабрати мање зло: да би се зауставила Исламска држава, у овој фази треба сарађивати са Нусра фронтом и сличним џихадистичким групама. „Прво победите Хитлера, а онда Стаљина”, цитира „Вашингтон пост” неког неименованог блискоисточног стратега.

Руси не мисле тако. Јасно су дали до знања да су у Сирији сви који се боре против легитимног режима у Дамаску „терористи”.


Коментари26
7cde8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља