понедељак, 18.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:20

Светлана Алексијевич добила Нобелову награду за књижевност

четвртак, 08.10.2015. у 13:00

Нобелову награду за књижевност за 2015. годину добила је белоруска књижевница и новинарка Светлана Алексијевич (1948) за целокупно  „вишегласно дело које подиже споменик патњи и храбрости нашег времена”. Ова књижевница, истакао је Нобелов жири, у својим делима мапирала је душу совјетског и постсовјетског народа.

Иако Нобелов комитет воли да нагласи да се признање за књижевност не додељује за друштвени ангажман писца, овде се онда „поклопило” да је  реч о ауторки чије књиге су забрањиване у Белорусији, а она сама, као критичарка владавине председника Лукашенка, боље место за живот потражила је у Паризу, Гетеборгу и Берлину. Била је праћена, прислушкивана, забрањивани су јој јавни наступи, а у Минск се вратила 2011. године.

Мајка јој је Украјинка, а отац, белоруски војник, по завршетку службе породицу је повео у Белорусију. Радила је у локалним медијима као новинар, а за књижевни рад добила је неколико награда, између осталих Хердерову и Мировну награду немачких књижара у Франкфурту.

Нобеловка, од сада богатија за 972.000 долара, интервјуисала је сведоке из Другог светског рата, преживеле у рату СССР-а у Авганистану, жртве чернобиљске катастрофе, а због књиге „Рат није женског рода”, о совјетским женама у рату, оптужена је да је „укаљала част великог Отаџбинског рата”. И књига три године није изашла из штампе.

– Зло је изузетно изоштрено, огавно, безобразно и врло је често под потпуно новим маскама. Цензор ми је рекао: „Совјетска жена није животиња, она је више од тога. Такве ствари се њој нису могле десити. А друго, о ком рату ви говорите? Рат треба да буде херојски, леп, да би други могли да наставе да раде тај посао, јер тај посао није лако радити.”  – каже Светлана Алексијевич, која наглашава да књиге пише управо због тога да други не крену да раде тај посао, већ да се шири енергија пацифизма и поштовања људског живота до последњих могућих граница.

Код нас није превођена, али је гостовала је у Београду 2010. у организацији Фондације Хајнрих Бел, када је испричала:

– Као писца занима је како човек живи после рата. Као новинар сазнала сам да један старац, када је сазнао да има рак и да умире, свој орден и медаље није однео у историјски музеј, како су га молили, него је однео у цркву. Рекао је: „Али ја сам ипак убијао…” – каже ова ауторка.

Због књиге „Дечаци од цинка” интервјуисала је ветеране који су се борили у Авганистану, и мајке палих војника, чија су тела транспортована у сандуцима од цинка. Уследила је књига „Чернобиљска молитва – хроника будућности”, о масовним исељавањима са озраченог простора.

– Била сам на том терену. Једна бака је држала у рукама икону, молила се и рекла је: „Преживела сам рат са Хитлером, кад је све било јасно: страни војници бомбардују, пуцају, убијају, и онда мораш да бежиш. Али зашто сад морам да идем? Сунце сија, али на сунце не смемо да изађемо, јер је радијација превише јака. Имамо и воду, али је затрована. Не чујеш радијацију. Не видиш је. Не можеш је додирнути руком. Али тај свет тебе заправо већ убија.”

Како је дуго живела у Немачкој, о одговорности елите за промене и сукобе рекла је следеће: „Видела сам цео пут који су Немци прошли после рата, и на леп начин сам почела да завидим тим људима, будући да се у Русији елита склонила од онога што је њен посао. Питала сам познатог пољског писца – ’шта вас је највише поразило у руској интелигенцији?’ А он каже, ’то што је сувише брзо притрчала столу да скупља мрвице које бацају олигарси’. Ми смо престали да радимо свој посао. А у Немачкој већ излазе и радови, и књиге, и председник је говорио речи покајања. То је био државни посао. То не може да уради једна особа, али је ствар у томе да је елита започела, дала је идеје друштву и политичарима.”

– Ако се неко у Србији ослања на Русију, могу да вам кажем – немате на кога да се ослоните. Не постоји јединствена Русија. Нема хуманистичких идеја. То су ипак све секнд хенд, националистичке идеје. Они још имају ту варварску енергију. Много нас убија та национална основа. Ја мислим да је елита крива за то што није била спремна за промене – сматра ова ауторка.

Нобеловка каже да у Белорусији још увек влада социјализам. „То је последња диктатура у Европи, и ја почињем да верујем у нешто што је заправо страшно: не постоје интелектуалци, и не знам куд су се дели”, каже Светлана Алексијевич.

Она сматра да мора да прође тај вулгарни период, да се сви добро наједу, па да почнемо да причамо о озбиљним стварима.

– Када кажете да Русија разуме Србију – наравно. Када је код вас било бомбардовање, постојали су људи који су спремни били да дођу овамо и да се овде боре. То је била она вечита руска помоћ браћи Србима. Али то нису били млади људи, већ они у одређеним годинама. А данас говорити о таквој Русији – то је немогуће. Мој отац је говорио: „Ја и моја ћерка, то су потпуно два различита човека. А опет, живе у једној истој држави, у Русији.” Јединствене Русије више нема. То је симптом, друштво се распало на много атома. Или су то људи из једне генерације који се окупљају, или су људи који воле једну исту песму, или људи који се интересују за политику. Или национал-патриоте. Морам да кажем да је најјачи и најмобилнији, најопаснији део друштва управо тај – рекла је Светлана Алексијевич.

----------------------------------

Португалско вино за српског писца

О Светлани Алексијевич писао је и наш писац Ласло Блашковић, који је ову белоруску књижевницу упознао док је био на резиденцијалном боравку у Немачкој, у кући Хајнриха Бела, пре неколико година. Блашковић је спомиње као ауторку романа о нуклеарној катастрофи у Чернобиљу, и о судбини авганистанског ветерана, али и као не баш дружељубиву даму која је била посвећена искључиво писању. У свом духовитом маниру Блашковић је за наш Културни додатак написао:

 „У међувремену, Белова фондација организовала је Светлани читање у Београду, па ме је списатељица забринуто упитала да ли се код нас пуца. На литерарним вечерима још не. Мада смо имали јак надреалистички покрет. Па је све то само питање тренутка. Светлана се из моје отаџбине вратила жива и здрава...”

Ипак, Светлана Алексијевич лепо је обележила овај сусрет са Ласлом Блашковићем, поклонила му је „боцу финог португалског вина”, како је приповедао.

М. В.


Коментари58
f002c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља