петак, 24.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:35

У потрази за бољим животом

петак, 09.10.2015. у 19:56
(Фото Д. Ђорђевић)

Инспирисан истоименим филмом Џима Џармуша, текст представе „Кафа и цигарете – поздрав из Београда” Мије Кнежевић чини десетак фрагмената, чији су ликови међусобно повезани, породичним, партнерским или професионалним односима. Глумци Тихомир Станић (Професор, Данило), Дара Џокић (Азра), Милица Михајловић (Ивана), Марко Грабеж (Студент), Милица Трифуновић (Маша) и Светозар Цветковић који наступа виртуелно (укључује се у разговор са Азром преко Скајпа) солидно разигравају свакодневне животне ситуације. Теме које се покрећу су сложеност породичних односа, емиграција, разлике између живота у Европи и живота на простору бивше Југославије, однос друштва према пушењу и доколици уопште, утицај нових медија и технологија на свакодневицу. Представа нема уметничких претензија, а са тиме ни нарочитог сценског језика. Глумци играју на оскудно уређеној сцени, без уплитања маркантније режије. Али, због савремености тематике, лаганог хумора који садржи, и коректне игре глумаца, верујемо да ће представа имати своју публику, међу онима који немају уметничке захтеве од театра, потребу за ангажманом или упијањем креативнијег израза. Ипак, у вези са тиме се намеће питање оправданости постављања ове представе на велику сцену Атељеа 212, театра који је неговао (негује?) уметнички захтевнији приступ.

Представа „Истрајност“ редитеља Жан-Батиста Демарињија, премијерно у петак приказана у београдском камерном театру „Ле Студио“ у Венизелосевој улици, бави се сродним темама, емиграцијом и потрагом за бољим животом, у конкретном и симболичком смислу. Но, у њу је утиснуто знатно више креативности и вишезначја него у представи Атељеа 212. Текст је настао током проба, при чему су глумцима, Мирку Јокићу, Марку Петровићу, Ани Јовановић, Олги Симић и Милану Томићу, биле задате теме и ситуације из драме „Пароброд истрајност“ Шарла Вилдрака који је послужио као полазиште.

Главни актери су два брата, Јан и Синиша, заглављени у кафани у Трсту, где чекају да се укрцају на брод за Америку, који би требало да их одведе у квалитетније животне околности. Ту се упознају са конобарицама и локалним пијанцима, из различитих бивших југословенских република. Ова драмска ситуација је плодно земљиште за ницање тема напуштања дома и одласка у нови свет, стварности и илузија промена квалитета живота путем емиграција, али и за бављење националним различитостима на простору бивше Југославије, као и мелодрамским садржајима, односима између емоција и рација.

Демарињијева режија је свежа и специфична, утемељена у дискретном поетском реализму, мултимедијалном, снажно визуелном и продорном музичком изразу. Прича се простире у фрагментима, исецкано, сцене се често ређају кроз кратке резове, донекле налик језику филма. Нарација је обложена упадљивом емоционалношћу коју поред експресивне игре глумаца битно гради и музика. Са једне стране је она универзално поетска, мекана, носталгична, када слушамо клавирски минимализам Ерика Сатија који је лајтмотив, са друге подвлачи пренаглашени балкански патос, кроз народне песме са бивших југословенских простора, а са треће истиче бунт кроз развезану сексуалност песама екс-ју рока, на пример „Забрањеног пушења“. Поетско-симболичка значења радње наглашавају и суптилни елементи позоришта сенки и видео-пројекције (Сања Маљковић), архивски црно-бели снимци морских пловидби, који универзализују радњу, подижу је на један ванвременски ниво. Тема емиграције се вишезначно проблематизује, не само као конкретан одлазак у потрагу за бољим материјалним околностима, већ и као могућност обнављања сопства, кроз мењање перспективе, измештање.

Позориште „Ле Студио“ је приватна иницијатива која постоји од 2013. године и коју свакако треба подржати, јер афирмише истинску потребу за креативношћу, за игром, за тумачењем и осмишљавањем света у коме живимо. Особеност овог театра је присност са публиком, отварање према нама, приближавање, рушење концепта изолованог, недодирљивог, грађанског позоришта, што је Београду и те како потребно. Заправо је зачуђујуће што немамо више оваквих иницијатива, но верујемо да ће се то мењати у скоријој будућности, и да ће Београд, у том погледу, постати налик европским престоницама које често имају много присних сценских простора чији аутори веома професионално приступају театарском стварању.  


Коментари1
93783
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља