субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:17

Врућ кромпир за европске руке

субота, 23.02.2008. у 22:00
Радослав Зеленовић поред фотографије браће Лимијер (Фото Д. Ћирков)

Отац му је говорио: „Кућни праг је највећа планина”, а његова кућа, његов завичај је на Косову и Метохији. Радослав Зеленовић, директор Југословенске кинотеке од 1992. године до данас, рођен је у Косовској Митровици. Основну школу је завршио у Косову Пољу, средњу у Пећи и Приштини. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду.

О Косову, заправо о личним искуствима, догађајима који су обележили његов живот у сада самопрокламованој и од неких земаља признатој држави, о узроцима свега што нам се дешава, говори, како сам каже, први пут у животу, за „Политику”.

– Отимање Косова није губитак само територије, пусте земље. То је губитак нашег духовног идентитета. Опхрвани невољом која нас је снашла, нисмо могли ни стигли да питамо и чујемо шта ће бити с Грачаницом, Дечанима, Пећком патријаршијом... За мене та света места нису зграде, безначајни камен на камену. То су места мојих екскурзија, најлепших сећања. То су моја прва ђачка радовања. Тамо сам пријатеље имао, тамо сам пријатеље стицао.

Како се осећате после 17. фебруара?

Тешко ми је да каналишем осећања. Од тог дана, чини ми се да сам депресиван, клонуо. Кад смо губили часове у гимназији, одлазио сам у порту Пећке патријаршије и тамо учио. Учи ли неки дечак данас тамо као ја некада? У Приштини сам наставио школовање и завршио средњу школу. „Иво Лола Рибар” био је њен тадашњи назив, не знам чије име данас носи. Моја гимназија имала је три српска, три албанска и једно турско одељење. Колико српских одељења има данас та школа заборављеног имена?

Због чега смо сад тако далеко од свега што смо некада имали?

Нема места изненађењу због судбине која се сручила на Србију и Косово. Овакав епилог могао се наслутити много раније. На 14. пленуму ЦК СК Србије 1968. године, Добрица Ћосић је први пут отворено говорио о тешком положају Срба на Косову и Метохији. До тада се могло чути само о невољама Албанаца, улози Ранковића и Удбе.

Каква су била реаговања на Ћосићеву изјаву у тадашњој покрајини СФРЈ?

Његове речи одјекнуле су као атомска бомба. Одговорено је бројним партијским састанцима, негирањем, позивањем на братство и јединство. Те године су у Приштини избиле демонстрације чији сам био сведок. Необичан призор, до тада невиђен. Гомила младих људи са сликама Енвера Хоџе у рукама и повицима „Косово република” на уснама. Рушили су све пред собом. Недуго после ових, избиле су сличне демонстрације у Македонији. Занима ме хоће ли се и у овом случају историја поновити.

То је почетак одвајања Косова од Србије?

Могуће. Ипак, верујем да је распад Југославије почео 1981. године, непосредно после Титове смрти. Занимљиво је и да је Броз рушилачке демонстрације у Приштини из 1968. године назвао „незадовољством шачице заведених омладинаца”. Југославија, за мене очекивано, почиње да бледи и нестаје после његове смрти. Не треба заборавити да је конак Пећке патријаршије запаљен 1981. године. Лоше ствари дешавале су се Србима и између 1968. и 1981. године.

Какве?

Мој отац, железничар, отишао је 1971. године у пензију, са само 49 лета претурених преко главе. Последњег дана на послу добио је депешу, врсту телеграфског писма којим су комуницирали железничари, на албанском језику. Тај језик није говорио нити разумео и несрећа је за длаку избегнута, јер није знао одакле и кад долази воз. Мајка је 1974. и 1975. године имала невоља на послу, јер није знала двојезичну администрацију. У породици ни отац ни мајка нису говорили о томе. Ваљда су желели мене да заштите. Страх међу Србима је постојао и осећао сам га.

Срби су имали проблема, да ли је и српска власт притискала Албанце?

О томе се на Косову мало говорило. Тешко ћете пронаћи било какав писани документ или новински извештај из тог доба који говори или о насиљу над Србима, или о оном над албанским становништвом. Цитирао бих део текста објављеног у америчком „Њујорк тајмсу” 1982. године: „Албанци малтретирају српски живаљ на Косову који се пакује и одлази из области. Албански националисти претпостављају два ступња до постизања свог циља: успостављање етнички чисте ’Албанске републике’, која би се ујединила са Албанијом. Тако би настала ’Велика Албанија’. Само у последњих десет година око 57.000 Срба побегло је са Космета.”

Данас је Косово фактички одвојено од Србије, шта нам је чинити?

Можда би нам помогао некакав савремени Арчибалд Рајс. Човек, Западњак, који би нас заступао руковођен истином и израженим осећајем правичности. Озбиљан корак у новом поглављу борбе за Косово је и одличан говор председника Бориса Тадића у Савету безбедности. Човек сам филма и камере су моје очи. Обратио сам пажњу на изглед учесника те седнице. Камере не лажу, а оне кажу да се Тадић држао одлучно, поносно, заправо веома добро. Имам дилему кад је реч о представницима земаља које су признале Косово. Не знам да ли су они нашег председника савршено разумели, али су имали наредбу да га не чују, или су га савршено чули, али су имали наредбу да га не разумеју.

Могли бисмо да променимо начин борбе за Косово?

У последње време, српски челници су се много трудили, користили добре аргументе. Не могу да се не сетим краљевића Томислава Карађорђевића који ми је био пријатељ. Једном приликом упитао сам га: „Височанство, дуго сте били у иностранству и много тога видели. Какав смо ми Срби народ?” Понудио је уобичајене и добре епитете као одговор. Прекинуо сам га и рекао: „Да, али које су наше мане?” Одговорио је: „Срби почну да решавају проблем тек кад постане нерешив”.

Решење косовског проблема свакако није зависило само од нас?

Наравно, ово је проблем, јер се много силе прикупило да га реши класичном отимачином. Наш народ каже да сила Бога не моли, али се каже и „отето – проклето”. Кад је почело бомбардовање Србије, Тео Ангелопулос, познати грчки редитељ, упозорио је: „Историја Европе ће од сада бити писана с додацима многих других ’Не’ речених овом особеном фашизму који гласи ’Силни су увек у праву’.”

Да ли сте после бомбардовања и повлачења Срба са Косова 1999. године били у завичају?

До те године сам редовно одлазио на Косово. Био сам у Косову Пољу уочи 1. јануара 1999. године. Сад редовно идем у Зупче. Тамо сам био 19. марта 2004. године, после погрома Срба. Ту живе моји кумови, породица Касаловић која је помогла мајци, баби и ујацима 1942. године. Они су тада, након што су Албанци убили мог деду, бежали ка северу где су их примили Касаловићи. С кумовима сам у свакодневном контакту телефоном.

Каква је атмосфера међу Србима на Космету?

За разлику од нас, они су навикли на тешку стварност у којој живе. Ништа се у пракси за њих није променило. Можда само постоји неизвесност, нејасна слика о будућности. Неизвесност је, додуше, понекад гора од сваке извесности. Гледао сам недавно прилог о десетогодишњем дечаку и његовој мајци у једном од српских косовских села. Школарац тимари коња у некаквој штали, не хаје превише за камере. Новинар га забринуто пита да ли се плаши, а он смирено одговара: „Тај сам страх претрн’о”.

Помаже ли тим људима рушење страних амбасада у Београду?

Противим се насилничког и хулиганског демонстрирања и не видим како би то могло помоћи Србима на Космету. То је варварство које је само себи циљ и које чак може да отежа положај Србије и Срба. Потребни су нам мирни протести, попут оних из 1996. и 1997. године. С друге стране, вређа ме цинизам Европе и Сједињених Држава који се „рекламирају” као наши пријатељи, а узимају нам оно за шта нас историја и корени нераскидиво везују. Могуће је уништити много тога, али не и сећање. Свако од нас мора да учини оно што може да се Косово врати у Србију.

То би требало да буде једина одредница српске политике?

За сада да.

Да ли би Србија могла да ојача своју позицију, кад је реч о Косову, настављајући путем евроатлантских интеграција или их треба замрзнути?

Све и да хоћете, не можете сад да наставите евроинтеграције. Амбасадори из многих земаља су повучени, а дипломатски односи сведени на минимум. Наравно, једног дана ћемо бити део Европе, јер ту припадамо. Србија је део велике европске културе.

Каква је судбина Косова?

Бити самосталан, то је за Албанце веома лепа ствар. Али моћи и умети бити самосталан, то је веома тешко. Видећемо уосталом, Европа је добила врућ кромпир у руке.

Борко Павићевић

-----------------------------------------------------

Биографија

Радослав Зеленовић, директор је Југословенске кинотеке од 1992. године. Рођен је 20. јануара 1948. године у Косовској Митровици. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Од 1968. се бави аматерским филмом у Филмском клубу Дома омладине Београда. Од 1971. до 1979. био је уредник филмског програма Дома омладине, а од 1979. до 1992. уредник филмског програма Телевизије Београд. Један је од оснивача и уредника Трећег канала Телевизије Београд, а главни и одговорни уредник и оснивач часописа „YУ видео”. Директор је Филмског фестивала на Палићу, дугогодишњи члан Савета и селектор Феста и Фестивала у Сопоту. Говори руски језик.


Коментари5
57c9e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

JM, Boston
„незадовољством шачице заведених омладинаца.” Treba obratiti paznju na jednog Brvara koji je vodio racuna o Gramatici, Stilu, i o Diplomatiji, On i jeste prekursor 2/17.dogadjaja. Bolno pitanje: Da li su Srbi i ostali gradjani Srbije, i nekadasnje SFRJ, mogli da urade da ne osvane ova nedelja, u ovome momement dok pisem tacno je nedelju dana. Sve sto je receno o Titu tacno je. Pominjanje NewYork Times-ovog teksta je vrlo vazna cinjenica i navodi na zakljucak: kada je pre 20 g. tako nesto ,,bilo", zasto ne moze slicno ,,biti" kroz 20. g (kao primer se navodi Avganistan, samo obrnutim redosledom dogadja). Dok jos ne odemo sa ,,Kosova", interesantno da Vi ne znate albanski, pa ja sam pocela da ucim taj jezik odnedavno da bih mogla da pratim situaciju iako zivim u Americi i rodjena sam u Vojvodini i naravno znam madjarski. Znati jezik nekog naroda ne znaci slizati se sa tim narodom. Tadic slucaj: on ima dobru dikciju, sto je kriticno, on izgleda dobro, sto je isto vazno, jedino pametni deo Srbije mora da ga dobro pripremiti na put u svet, a kod kuce, u Srbiji, stvar treba da vodi neko ko ima ,,cvrstu ruku". Ono sto zelim da kazem moraju postojati dva coveka ili ako ima takav jedan koji bi imao oba svojstva. Recimo Tadic vuce u Evropsku Uniju Srbiju dati mu da ide na sve koktel partije, dok ,,Drugi, onaj kod kuce radi, da Kosovo pripoji Srbijii" . Marija Kiri je jednom rekla svojoj sestri dok su bile gimnazijalke,, Ako se borimo svaka za svoj racun, nijedna nece uspeti da odputuje na studije na Sorbonu. Morale bismo se udruziti". Bronja odlazi, kao starija sestra, i studira medicinu na Sorboni, Marija radi kao guvernanta i salje novac, Dolazi red na Mariju. Ko nista ne zna o Mariji Kiri lako moze saznati. Mogu nam predlagati: Evropa ili Kosovo. Sta mi mozemo uraditi:1. Evropa, 2. Kosovo. ili 3. Kosovo I Evropa. Ja sam za trece, a mislim da je i vecina ljudi za ovo jer bi onda bilo najmanje nemira u kuci koja se
Aman covece
Zar hocete gospodine Kosticu da kazete da treba nastaviti sa rusenjem ambasada, razbijanjem gradske infrastrukture i patriotskim pljackanjem butika. To je vise nego neodgovorno, pre svega prema Srbima na kosovu. Pogotovo onima koji zive u enklavama. Hocete li vi da odete u jednu od njih i da odande pozdravljate rusenje Albanske ambasade u Beogradu? Pitajte Srbe na Kosmetu sta misle o rusenjima u srpskoj prestonici.
Svetislav Kostic
Zelenovicu svaka cast kao coveku. Ali njegovo zaljenje "izmedju redaka" za evroatlantskom integracijom Srbije i njenom "mjestu u Evropi" i "vrednostima" kojih se ta i takva Evropa vec odavna odrekla, i to preko ledja srpskog naroda, svedoci Zelenovicevu ideolosku bliskost sa Demokratskom strankom. A sto se tice Zelenovicevih hvalospjeva predsjedniku Tadicu zbog njegovog govora pred SB, predstavnicima zapadnih sila bilo je jasno da Tadic ne moze drugacije da govori. Ali i da to nema onu istu uverljivost i tezinu kada to isto kaze i Tadicev predsjednik vlade, Kostunica. Jer Kostunici vjeruju na rjec sto kaze. Kod Tadica od svega recenog i odvaganog, odbiju na tezini njegovog govora Tadicevu omiljenu avroatlantsku integraciju i Tadiceve prioritete o Srbiji u EU. G. Zelenovic pominje vreme pogroma nad Srbima marta 2004 godine i smece s uma da se politika Zapad upravo zbog eksplozije siptarskog nasilja tada, usmjerila ka hitnom rjesenju problema sa na sve odlucnim Siptarima, u otcepljenju Kosmeta od Srbije i uklanjanju omrznutih Srba ispred siptarskih ociju. Cim se za to ukaze zgodna prilika kao 2004. A ukoliko Zapad od te namisli uopste nesto moglo da zbuni, onda su masovne demonstracije i nesilni potencijali koje su i Srbi kako u Beogradu tako i na sjeveru Kosmeta demonstrirali. Не користи више "ићи нечујно као мачка" нити притворице на челу државе. Svaki iskreni i objektivni politicki analiticar potvrdio bi takva vidjenja. A i iskustvo nas uci da je tako. Jer i da su se Siptari samo "mirnim demonstracijama" zadovoljili, ne bi stekli ni ovo malo "nezavisnosti".
Dorotea
Zaista ovaj covek lepo prica.To je njegov zivot, ono sto ga muci. I autor je bio korektan i trudio se da bude neutralan. Ponegde mozda proviruje njegovo evropsko opredeljenje sto i nije tako lose.Sasvim pristojno.
Зоран
Ух, ух, ух, какви су само ово наслови по Политици. Врућ кромпир..., протестна писма..., а коментара ништа. Ел то нешто одзвања...јер шупље или се мени само чини?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља