петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Српски језик кроз историју

уторак, 13.10.2015. у 10:00
Дарко Новаковић/писмо котеж

 

Питање идентитета српског језика има две равни: савремену и историјску. Крајем 20. и почетком 21. века идентитет српског језика почео се нарушавати стварањем такозваних политичких језика, језичких стандарда који су у својој основи имали српски тј. вуковски стандардни језик, нормиран током 19. века, почевши од 1818. године.

Генеза хрватског, бошњачког и црногорског језичког стандарда – оличеног у нормативним приручницима и спорадичном међународном „признању“ више у политичким а мање у научним круговима – заправо је била очекивана последица преименовања српског у српскохрватски језик, што је био заједнички подухват српских и хрватских филолога у другој половини 19. и током 20. века.

О свему овоме постоји лингвистичка литература од које би се могла направити огромна библиотека са хиљадама референци и практично нема истакнутијег српског лингвисте који у последњој четврти века није писао о овом проблему. Мање се, међутим, писало о проблемима идентитета српског књижевног језика, тј. његових различитих типова кроз историју, од прихватања писмености код Срба па до стварања стандардног језика.

Када се пажљиво проучи домаћа и страна литература из историје српског књижевног језика, показује се да је у наведеној синтагми – речено најједноставнијим језиком – дискутабилно шта се подразумева под атрибутом „српски“. Два су тумачења значења овог придева у нареченом контексту: а) српски по пореклу, тј. онај који су створили Срби од српске језичке грађе; б) српски по функцији, тј. онај који су употребљавали Срби. Овде ћемо прихватити друго гледиште. Прихватање хришћанства код Срба отпочиње у другој половини 9. века, недуго након почетка Моравске мисије Ћирила и Методија.

Првобитна српска писменост, дакле, подразумевала је старословенски језик, а наше богослужбене књиге биле су исписане двама писмима: глагољицом и ћирилицом. Иако је старословенски језик настао на прасловенској основи и био општесловенски књижевни језик почев од друге половине 9. века, треба га сматрати и српским књижевним језиком, али – наравно – не само српским и не примарно српским. Овде у обзир узимамо да су га у функцији књижевног идиома Срби употребљавали од 9. па све до 11/12. века. Многи првим српским књижевним језиком сматрају српскословенски језик, настао уношењем особина српског народног језика у старословенски крајем 11. или у 12. веку.

У питању је језик целокупне српске средњовековне књижевности и културе, почев од Светога Саве и Стефана Првовенчаног, преко Теодосија, Доментијана, Константина Филозофа, све до Гаврила Стефановића Венцловића. У употреби столећима, све до тридесетих година 18. века, српскословенски језик снажно је утицао на идентитет српске културе у прошлости, али и данас. Многе савремене речи српског језика окамењени су траг ове епохе: васкрс, васкрснути, васиона, савет, сабор, општи, општина, сушти, суштина, мошти, свештеник и сл.

Напоредо са делима на српскословенском, током средњег века настајала су и дела на српском народном језику, увек са јаким присуством књижевног, српскословенског. Почев од Повеље Кулина бана с краја 12. века и хиљада других повеља, преко Законика цара Душана из 14. и Закона о рудницима деспота Стефана из 15. века, све до беседа Гаврила Стефановића Венцловића, пратимо и српско културно наслеђе стварано на језику блиском тадашњем говорном.

Напоредо стварање на књижевном и народном језику, тзв. диглосија, карактерисало је не само средњовековну Србију, већ читаво тадашње православно словенство (Slavia Orthodoxa). Будући да хуманизам и ренесанса на централни српски језички простор нису стигли због најезде Турака, прва књижевна дела на чистом народном језику настала су на простору католичког словенства (Slavia Latina/ Romana).

Срби католици на тлу Дубровачке републике од 15. до 16. века учествују у стварању ренесансне књижевности на језику у чијој основи је српски источнохерцеговачки дијалекат, који ће у пуном сјају засијати нарочито у прозним делима, са Гундулићевим Османом као врхунцем читаве књижевне епохе. Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. најавила је и смену књижевних језика код Срба. Верски и културни притисци на тлу јужне Угарске приморали су Србе, који су у сеобама стигли све до Будима, Пеште, Сентандреје, Ђура и Коморана, да српскословенски језик у функцији књижевног замене у првој половини 18. века блиским рускословенским, којем је у основи такође био старословенски језик. Отуда у српском језику и облици речи попут воскрес, совјет, нишчи и сл. Посрбљавањем рускословенског настао је у другој половини 18. века славеносрпски језик, који је пролазио кроз више развојних фаза и којим су писали многи знаменити Срби све до четрдесетих година 19. века: Захарија Орфелин, Доситеј Обрадовић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ и др.

Једна од стратегија Вукове борбе за увођење чистог народног језика у основу српског књижевног језика била је и да исмеје недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао граматике, речника ни правописа.

Промене типова књижевних језика код Срба кроз историју (старословенски, српскословенски, рускословенски, славеносрпски) условиле су и бројне конкурентне облике (Ускрс/ Васкрс/ Воскрес, отачаство/ отечество/ отачество, путашаство/ путешество/ путашество, савет/ совјет и сл.).

Све ове и сличне речи истога значења доста симболично сведоче о живој историји у савременом српском језику. ¶

*Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду


Коментари2
9f447
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

катана
Слажем се с аутором да је дискутабилно шта се подразумева под атрибутом „српски“ кад је реч о језику Срба. Постоји говорни (наордни) језик и постоји стандардни језик којим се пише. Народни језик није исконски само српски. Историја доказује да су (ново)штокавским говорили као матерњим и народи који себе не виде као Србе. За разлику од њих, Срби су имали књижевни језик. До друге половине XVIII в. то је била српска редакција црквенословенског, те онда руски и пред почетак XIX в српскословенски ("грађански") језик школованих Срба. Вукова реформа (1868) уводи језик који је онтолошки и баштински туђ вековној српској књижевној култури. Вуков језик је наронди језик католичког Дубрвника са примесама српскословенских "анахронизама" (ваздух, Васкрс, суштествено, итд.) који убрзано нестају. За рзалику од Срба, други су пислаи нарондим јеизком јер нису имали књижeвни. Зато данас Срби лако читају старе хрватске књиге, а не српске. Даnашњуи "српски" је махом кроатизован.
Kulin ban
Вукова реформа (1868) уводи језик који је онтолошки и баштински туђ вековној српској књижевној култури. Вуков језик је наронди језик католичког Дубрвника i celog bosanskog kraljevstva ;-). Mi govorimo bosanskim jezikom, pomirite se s tom cinjenicom.
Препоручујем 2

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља