среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:24

Завичај је болно мјесто

уторак, 13.10.2015. у 22:00

„Досад су овај комад режирале жене. То има једну предност: жене немају неку нарочиту потребу да скидају глумце до голога, а чини се да их исто тако призори уринирања не усрећују нарочито” – каже Слободан Шнајдер, један од најистакнутијих савремених хрватских драмских писаца који живи и ради у Загребу, поводом предстојеће премијере свога комада Енциклопедија изгубљеног времена 23. октобра у Новом Саду, треће поставке после вараждинске (четврта ће бити у Паризу), коју је, као и новосадску, режирала Сњежана Бановић. „С њом волим радити јер је ненасилна, не избацује глумце с проба, а трпи и писца (ако шути). На Цетињу је посве другачије читање показала Лидија Дедовић. Исти је комад у БиХ јако хтјела радити веома надарена Тања Милетић али јој то нису допустили јер се ни она ни ја не уклапамо у котеријске распореде ’у региону’ (ту се пак тржи по начелу: ја теби, ти мени, већ низ година). У Новом Саду, гдје сам задњи пут изведен прије 28 година, сада ме у Позоришту младих игра добра комбинација искуснијих глумаца и младих колега од којих већина није досад скупила ни тих 28 година. Особито ми је драго што мој комад звучи како је написан. Нитко није ни споменуо титлове.”

У „Енциклопедији изгубљеног времена” Грегор Самса, бивши радник у железари, сада на „чекању”, одбија да умре јер му земаљски богови „дугују” 42 године и седам месеци живота изгубљених у аргатовању. Следи низ трагикомичних неспоразума јер чак и Бог треба времена да нађе комбинацију која ће неутрализовати овог борбеног лукавца...

Да, јер Грегор је паметан и пријек, и не да се смести. Наравно, ни Бог који води своју корпорацију није неки наивац. Засад је та борба ипак веома неравноправна, али тко зна. У Енциклопедији има једна подвала која доста добро одражава стварне прилике у свијету. Наиме, кад госпођа Смрт увјери Бога да је Самса у праву и да му се неживљени дијелови живота морају вратти. Бог не враћа Самсу у доба увијек бунтовне младости, како би слиједило из лијевчева израчуна, већ га претвара у бебу. Тиме стари лукавац на небу инфантилизира сваки могући отпор до пелена. У драми једино Самса схваћа о чему се ради и каква је та његова „побједа”: то су они рози на самом крају, које показује Небу (Корпорацији) усред раздрагане родбине око његова одра. Видјет ће се.

Ваш рецепт да уништена железара проради био би у томе да ови „heavy-металци” узму ствар у своје руке? Чак да поново излију главе обезглављених партизанских споменика?

Чини се да је „свјетска процјена” за наше крајеве напротив у сљедећем: код нас не би требало бити некакве производње, најмање индустријске. Земље, произашле из расапа бивше заједничке државе, имају бити проходне, с главном граном, кад је Хрватска у питању, услужно-туристичком. Већ је Хитлер био наумио одмарати своју „радничку класу” на топлом југу. О чежњи Руса за „топлим морем” да се и не говори. Овога сам љета на броду разговарао с младом Рускињом која ми се клела да је Одеса ништа, а Трогир да је све. Што се пак споменика тиче, ту се свијету живо фућка.

Још од „Хрватског Фауста” свако Ваше дело додаје „гориво” Вашем неприкосновеном бернхардовском статусу у хрватској култури. Како се носите са тиме?

Добро је док горива има. Ја сам у дубокој пензији, то је нешто као, од већине једва дочекана, моја „друштвена смрт”. Али што је ту је. Надам се да ће роман Доба мједи бити читан више од првог романа Морендо, који једва да је и рецензиран. Узгред, не желим да ишта са мном у вези буде „неприкосновено”. Онај тко је „неприкосновен” кад-тад наћи ће се у прашини, спреман да буде „похован”.

Пре обраде истинитог убиства синдикалног вође Милана Немакуће у „Енциклопедији”, у Вашим причама говорили сте о злочинима над цивилима у Олуји (у збирци „505 са цртом“), и над породицом Зец, много пре Фрљићевог комада.

Убојство синдикалног функционера, као и многа слична, на кућном прагу (на примјер, мучко убојство Левара), није никада истражено. Ликвидација обитељи Зец јест, али је одвратном фишкалско-политичком домислицом пресуда ескамотирана, а починитељи су ослобођени. Паметноме доста да схвати гдје живи и да пажљиво прелази свој кућни праг осврћући се. Шифра: Ћурувија!

Лани сте се отворено посвађали с Оливером Фрљићем? Шта Вас је највише погодило у његовом сценском читању „Хрватског Фауста”?

Ништа ме није могло погодити у „сценском читању ХФ-а”, јер нечег таквог није било ни у намјери. Ја сам погледао Фрљићеве распореде да бих схватио како је за режију ХФ-а успио одвојити невјеројатних 21 радних дана. Чинило ми се премало, уза све разлике у нашим талентима у његову корист. Тај сам комад писао три године. Савјетовао сам му, тоном чак молећивим (а по годинама бих га могао посинити)  да режију ХФ-а одгоди, посвршава своје уговорене послове, то јест да си да времена... да допусти глумцима органски раст улога... Ову формулацију гениј је исмијао те ми је, кретом поште, одговорио да скида комад.

Па ви сви у „региону” мислите и даље што год хоћете, али знајте да нитко, ни у Хрватској ни било гдје другдје, није више придонио одсуству тога комада, можда и коначном, од Фрљића. То је фантастична стратегија интелектуалног рада. К тому, он је  од мене, као старијег човца, могао понешто добити. Али он не жели добити, он хоће отети.

Није ли природно да свака нова генерација стваралаца буде радикалнија и смелија од претходне?

Апсолутно. Крајње је вријеме за смјену генерација. Иза Фрљића тискају се млади, радикалнији од њега. У року кекс, јербо ће иначе театар обољети од реуме која се  најави ту негдје, иза четрдесете.

Сад је дошао на ред Ристић да га Фрљић „сценски обради” (читај: да му се наруга). А пропос Љуше Ристића цитират ћу Ничеа: „Не треба опростити кршћанству што је упропастило Паскала!” Не треба опростити политици што је упропастила Ристића. Али он је био и остао човјек који у мојој генерацији има најквалитетнију сценску машту. Фрљићева већ је данас јако сасушена. Отуд му предлажем да Ристићу да радити у Ријеци. Хрватског Фауста, наравно.

Шта Вам значи новосадска премијера, сад кад најновије баријере између Србије и Хрватске прете да прерасту у буквалне зидове?

Већ и чињеница да је то прва моја представа у три године значи ми много. Затим, нова читања комада настоје потврдити његову живост. Буквалних зидова ипак, надати се, неће бити. Али гори су зидови у главама. Од политичара ништа не очекујем. Зато, порадимо на трансформацији у трансполитичко друштво.

Шта би још Срби могли да учине за Хрватску у финишу њене предизборне грознице?

Да, ту постоји неки несразмјер: Србија је Хрватској важнија но обратно. Срби се напримјер баш не баве питањима двојезичних табли. Вратио сам се у понедјељак из Новог Сада: све табле уз цесту писане су и латиницом и ћирилицом. Ужас!

Нови роман „Доба мједи” који ускоро излази код ТИМпреса реконструише судбине у троуглу Вашег оца и мајке и Вас. Фројдовска тема?

Свакако, то је мој „обитељски роман”. Кад преци мину и премину, ми и даље носимо њихове загонетке и подјеле. Кад су те подјеле дубоке, живите као контроверзно биће.

Моја службена ознака у Хрватској гласи: Писац како-тако, али – контроверзан. Нитко, међутим, не бира својега оца и мајку. Мој отац и мајка нису се познавали, осим што су се, уочи рата, можда сретали на винковачком корзу. Кад је мој будући отац „дигнут” у њемачку војску, мајка је одведена у Стару Градишку. Како би у њихову случају завршио онај лијепи шлагер: „Милена, генерацијо моја, да смо се раније срели...”, да је моја мајка, док је као обавјештајка курирала Сријемом измедју фронти, срела својега будућег мужа, у остатку униформе Wаffen-SS-a, који се, на бициклу, враћао у Нуштар? Или да је он, као многи Фолксдојчери, био постао чувар у концентрационом логору? Не додуше у хрватским логорима јер њих су усташе, неком чудном „љубомором”, чували као своју домену. Већ рецимо у Аушвицу, гдје смо били добро заступљена на објема странама: и жртава и њихових мучитеља.

Прича је европска. Нисам хтио судити, али сам повукао линију и њу сам бранио као да је фронта, између особе која је, иако без кривње, пуки објект хисторије, и оне која у њој активно судјелује својим избором. Али ја сам и једно и друго.

У чему је разлика између некадашње очеве позиције странца у завичају и Ваше позиције у њему?

Прави странац може се бити једино у завичају. Чак је и с домовином, ма што то било, лакше изаћи на крај. У појму „домовина” има неки политички сузвук, који се да мијењати. Завичај је апсолут и болно мјесто.

Негдје почетком деведесетих мој је отац примио писмо из Њемачке које је било намијењено мени, сину. У њему је брат мојега дједа изразио забринутост због тога што је „код нас опет рат”... И онда је готово проплакао због своје – баште у Нуштру. Славонски Нијемац, Јоханес Шнајдер, био је у свему славонски бауер, паор, и њему је његова башта била оно што је свеучилишном професору његова библиотека.

А 1945. већина „наших Шваба” су протјерани, често онако сурово као што су нацисти тјерали Жидове. Тако су сви морали платити за неке. То се етничко чишћење може  успоредити с оним у повечерје Олује, али ако се помножи барем са три.

„Доба мједи” фокусира се на пољски фронт, 1943-45. Шта Вас је највише изненадило међу чињеницама о томе?

Док нисам почео бавити се „пољским стварима”, био сам склон мислити да је наша хисторија најгора на свијету. То није истина. Пољску је силовао тко је хтио. Она је имала против себе на истоку бољшевизам, а на љубљеном западу Њемачку Бахових фуга, али и концентрацијских логора. Ово потоње, и логор и фуга, јесу нажалост легитиман „пород од тмине” високе културе, како би рекао Гундулић, ако је оно прво „Азија”. Култура очито не штити од пада у барбарство.

А Пољску Пољаци држе „Кристом међу народима”.

Кад је црвена армија истјерала Нијемце и кад су Пољаци стали чистити Пољску од њемачког становништва, многи су се Пољаци и сами нашли у трагичној позицији усред једне побједе која је управо побјеђивала – побједнике. То су наравно били припадници пољске Земаљске армије које су Руси немилосрдно интернирали, што год то значило. Али и аутентични пољски партизани, припадници Народне армије, од којих су многи почели схваћати да азијатски „комунизам” неће моћи бити имплантиран у Пољску него силом, имају проблема с том побједом. При томе се чини да је најбољи „кадар” већ раније екстерминиран у стаљинским чисткама. Од те ситуације немогућег избора до Солидарности води равна црта. Посебна је тема пољски антисемитизам: што га више истражујем, то му се више чудим.

Офелијански је призор плутања леша девојке Софије, из логора смрти, Савом и Дунавом до Црног мора, где се преобрази у сирену. Ко је она?

Софија је уистину постојала. Она је, мислим, једина жена коју је мој отац стварно волио. Оставио јој је неколико стихова. Мој је отац, наиме, био пјесник. Било ми је занимљиво али и тужно пратити како нестаје из нових издања антологија хрватског пјесништва. Управо ти стихови о Софији могли су остати, они су аутентична мука у лирском руху. Опис погреба мојега оца, који, у свом официјелном дијелу, баш није био „посјећен”, у роману је аутентичан. Био је то укоп тзв. доброг човјека који, међутим, није био посве „наш”. Стари је био скептичан према масовним заносима, на примјер онима којима су биле занијете и понијете деведесете прошлог вијека. У становитом смислу, ја сам свједочио свом властитом погребу јер њему је то било свеједно.

Сеобе су усуд овог тла, од митске пловидбе Кемпфових из Немачке Дунавом  у „Трансилванију”, до актуелне селидбе блискоисточних избеглица. Шта чинити?

У години 1770. кад су „моји Нијемци” доспјели у Вуковар, да би завршили у Нуштру, Њемачка је била гладна; Славонија, након турских пораза, празна с много необрађене земље. Дошли су у оквиру терезијанских реформи, како се то вели, трбухом за крухом. Онда су 1945. углавном протјерани, исто као Нијемци из Шлезије или Судета. Од касних педесетих година прошлог стољећа на стотине тисућа „гастарбајтера” отишло је у правцу супротном од руте терезијанских колониста, дакле на Запад, такође трбухом за крухом. То је хисторија: стални покушаји да се сретну трбух и крух.

Засад се гледе избјеглица не чини ништа, апаратуре држава су у коматозном стању. А не чини се ништа јер се вјерује да се ради само о некој врсти „транзиције” преко наших територија према Западу. Мислим да ће стварност испасти другачије. Срео сам прије неколико дана групу избјеглица. Питали су ме: Гдје је Словенија? Показао сам им правац, баш као што се у Енциклопедији изгубљеног времена показује правац за  Чешку. Словенија је од те точке била на 20 километара, но они су одмах почели пјешачити. А тко зна, можда ће ме нетко од њих сутра лијечити? Можда ће мој унук и његов син бити пријатељи?


Коментари4
45fb9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља