петак, 24.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:16

Високе пећи потпаљујем ја

четвртак, 15.10.2015. у 08:00

Прошле недеље медијима одјекује радосна вест: Железара „Смедерево” покреће другу високу пећ! Премијер захваљује радницима што их је послушао, обећава народу ватромет чим држава прода железару.

Хтедох одмах да се придружим том слављу, а можда да га и увећам, колико је у мојој моћи, само никако да сложим мисли. Ево шта ме буни: шта ће им купац и ватромет, кад и без тога железара Србији прави раст? Ево, баш премијер рече, једна пећ – раст од један одсто бруто домаћег производа. Друга пећ – два одсто. Па одговорно питам, другови и другарице, зашто онда немамо седам високих пећи – и седам одсто раста?

Истина, наредне године би тих седам пећи произвеле исто колико и ове, па би раст опет био – нула, али има и за то решење. Отворимо још десетак нових пећи – и ето нових седам одсто раста! И тако, из године у годину, растемо. Како се Кина развила, ако не баш тако?

Сад, држава ту не би смела да шкртари са повластицама. А морала би, још, и да ућутка оне који свашта питају, а да својим рукама ниједну високу пећ никад нису упалили. Одговорно тврдим да у овом одсудном моменту држава не треба никакве уговоре са железаром да показује. Знате ли зашто? Зато што ће сви да се ухвате за директорске плате и бонусе и да се сеире како је то „мнооого, брате”, а уопште неће бити у праву. Таман да су двојица директора добила и по милион долара, то не би било ни три одсто губитка који ће да направе ове године. А онима који не питају где оде 97 одсто изгубљеног новца не вреди ништа ни говорити.

Вредело се препустити великој радости. Стварно, је ли важније то што су мало пробили рок у коме је требало да постану профитабилни, или то што ће железара Србији да осигура раст од два одсто – макар док не саградимо још оних седам високих пећи?

Али, кратко радост трајаше. Не прође ни недељу дана од славља и обећања, кад, „Политика” прва поквари весеље и на насловној страни донесе вест да се оној високој пећи што је до сада радила спрема деветомесечни ремонт и „тихи ход” - па у ствари имамо и даље само једну високу пећ и раст од 0,5 - 0,6 одсто. Ништа, дакле, нема од те дуплиране стопе раста – као што је није ни било, осим на телевизији и у хвалоспевима режимских медија.

Ипак, размишљам, био би ред да, уместо што сада ликујете, драги читаоче, барем једном кажете шта би било боље радити, кад сте тако паметни. Као што би био ред да изоставите оне приче о партијском запошљавању и буразерској привреди, са којима, као, нема раста. Има, како нема, како је мало фалило да вас догађаји демантују! Све са партијским запошљавањем, длака је фалила да нам премијер осигура два одсто раста, само му не рекоше за овај ремонт, изгледа...

Колики год раст да буде, а биће макар нула-кома-нешто одсто, сведоци смо да ће се то постићи упркос оној Краљевчанки која је прошле недеље на прес-конференцији са толико поноса изјавила како је добила посао преко странке (напредњака, наравно). То што ће оваква бахатост проћи некажњена, то једноставно, нема везе. Није ли железара најбољи доказ да страначко запошљавање, као ни сви Бабићи и Гашићи ове земље, нису препрека расту од два, пардон, од нула-кома-шест одсто?

Шта сад има везе тај ремонт, уосталом. За раст је важно само то да Кинези што пре дођу. Зашто? Зато што имају мнооого пара. Баш каже Бојан Бојковић, члан Надзорног одбора железаре: „Преговарамо са другом по величини челичаном на свету, која је боља и од прве, јер је финансијски најздравија, што значи да има огроман новац и за инвестиције.”

Ту смо, дакле. Коме сад није јасно да руководство железаре мудро и с правом очекује да ће Кинези баш сад и баш овде доћи? Зашто је то мудро, питате? Па, прави је моменат за инвестиције. Цена челика још увек је око историјског минимума, челичане се затварају по целом свету, није ли је онда ред да бар неко овде инвестира у железару и људски се опече? Уосталом, премијер каже, ево, „ми очекујемо” да ће цена челика расти. И треба да очекујемо, шта нас кошта?

Уосталом, зашто да не очекујемо, кад смо железару и подигли, а да није био задовољен ниједан услов профитабилности. А услови су познати, има их три: железара мора да има или одличну руду (коју немамо), или екстремно јефтину енергију (коју такође немамо), или врхунску технологију – коју тек немамо. Ко нас, такве, не би купио?

Може се, ипак, десити да нас не купе. Чему се не треба баш ни радовати, јер ће се онда обе пећи угасити. А кад челичана више не буде, ко ће се онда сетити песме „Маљчики” (из које сам позајмила наслов овог текста), и давних дана када смо веровали да ће сигурно доћи време у коме ниједан српски премијер више неће потпаљивати високе пећи и обећавати раст кога неће бити.

Не ваља, како год окренеш.

*Професорка Економског факултета Универзитета у Београду


Коментари61
190d7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља