петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30

Како је ослобођена Палата „Албанија”

понедељак, 19.10.2015. у 09:05
Београд, 20. октобар 1944: Црвеноармејци испред палате Албанија (Фото Танјуг)

 У завршним борбама за ослобођење Београда, од 14. до 20. октобра 1944. године, Четврти батаљон 6. црногорске ударне бригаде продирао је Крунском улицом ка Старом двору и Скупштини, а потом Дечанском, до тврде зграде школе „Краља Александра”. Истим правцем, испред Четвртог батаљона наступао је и Први батаљон 8. црногорске. Оба батаљона су засталa у згради те школе, ради сређивања и припрема за напад на јако немачко утврђење у палати „Албанија”.

Немци су се били јако утврдили у тој највишој згради (високој 53 метра, са 13 спратова), изграђеној 1939. године. У њој је током окупације 1941–1944. било седиште немачке полувојне грађевинске Организације ТОТ, која је, поред осталог, управљала и фашистичким логором у Старом сајмишту, на Ушћу.

Са „Албаније”, од приземља до последњег, тринаестог спрата, са многих прозора зазиданих џаковима са песком, све до равног крова, Немци су жестоком ватром из митраљеза и снајпера контролисали све прилазе овој палати.

Све време борби на овом правцу јединицама НОВЈ пружали су подршку тенкови Црвене армије од Теразија и из Француске улице. У припреми општег напада на палату „Албанија”, један тешки тенк Црвене армије, крећући се од Теразија, испалио је у покрету неколико граната „Албанију” и зауставио се на самој раскрсници Сремске, Кнез Михаилове и Коларчеве улице. Немачки противтенковци са „Албаније” отворили су на њега ватру и једном реактивном гранатом га запалили. Посада тенка је безуспешно покушала да се, кроз густи дим и пламен, спасе искакањем. Изгорела је.

„...У том тренутку један пролетер, није се сазнало његово име, искочио је из зграде данашње кафане „Душанов град” и покушао да с наквашеним ћебетом угаси тенк који је горео. Дотрчао је до тенка, бацио преко њега мокро ћебе, али је пламен захватио и њега, па је и он, запаљен пао крај тенка. Као жива буктиња покушао је да се ваљањем по земљи угаси и спасе. Није успео. Немачки фашисти су га дотукли митраљеским рафалом са „Албаније”, записао је, по сећању ослободилаца и грађана из суседних зграда, Петар Вишњић, у својој књизи „Београдски октобар 1944”.

Борбе за освајање утврђења у палати „Албанија” почеле су пред вече, 19. октобра, када је неколико тенкова Црвене армије, уз подршку делова 1 . пролетерске бригаде и јединица 73. гардијске дивизије Црвене армије са правца Теразија, отворило јаку ватру на прозоре палате „Албанија”, неколико борачких ударних група, једна за другом, упадале су у палату „Албанија” кроз улазе из Кнез Михаилове и Коларчеве улице и од Кнежевог споменика.

Међу првим групама, пред почетак сумрака, 19. октобра 1944. године, на зграду „Албанија” јурнуле су групе бораца 2. чете, 4. батаљона, 8. црногорске ударне бригаде Прве пролетерске дивизије. Прву групу кроз улаз из Кнез Михаилове улице повео је командир 2. чете Момо Јакић, са десетарима Миланом Божовићем и Младеном Цимбаљевићем, на челу, а другу групу од шест бораца кроз улаз из Коларчеве водио је пушкомитраљезац Миладин С. Петровић, рођен 1922. године, у селу Непричава, недалеко од Лајковца, столарски радник, члан СКОЈ-а, који је у 6. црногорску ступио добровољно почетком септембра 1944. године, непосредно пре ослобођења Ваљева.

Још у време уличних борби у рејону Славије 14. октобра, из једне капије истрчала је млада девојка, хитро пришла пушкомитраљесцу Миладину и из недара извадила свилену тробојку, са петокраком звездом на средини, рекавши му:

„Ова застава је мој рад, а од сада она је поклон групе девојака Београда вама, ослободиоцима нашег града, са жељом да је истакнете на некој од његових највиших...”

Пољубила га и отрчала кроз још отворену капију у своје двориште. А Миладин, мало збуњен овим изненадним сусретом, савио је заставу и ставио у своју торбу.

У наредна два-три дана Миладин је искористио прилику да се похвали мајору Сави Машковићу, команданту 8. црногорске бригаде да у торби носи заставу и објаснио где ју је и од кога добио.

Мајор Машковић, и сам обрадован, рекао је Миладину:

Чувај заставу у торби као главу на раменима, све до палате „Албанија” највише зграде у Београду. Наша Бригада управо наступа преко Теразија ка тој највишој згради. Ако твоја чета добије задатак да осваја „Албанију”, пријави се као добровољац у једну од првих ударних група које ће у њу упасти. И успеш ли да се пробијеш до самог врха, на њему истакни ту заставу...

И ево, сада је дошао и тај тренутак.

На самом прилазу згради „Албанија” тројица бораца из Миладинове групе буду погођени ватром Немаца и избачени из строја. У самој згради је настала огорчена борба бомбама и блиским рафалима на степеништима и кроз собе, од спрата до спрата. Борбене групе су степеништима, преко немачких лешева, грабиле ка врху зграде.

„...Миладин и два друга, крчећи себи пут рафалима из аутомата и ручним бомбама, успели су се све до седмог спрата. Одатле, па до тринаестог спрата, пушкомитраљезац Миладин се непоколебљиво пробијао сам -– његови другови су заостали, рањени. Пуцао је и борио се, напредујући корак по корак. Најзад, избио је на сам кров „Албаније” и бомбама ућуткао немачке митраљесце. Тада је и он рањен, али је смогао онолико снаге колико је било потребно да на самом врху „Албаније”, на највишем телефонском стубу, истакне победоносну заставу, која се вијорила на ветру, почев од 21 часа.

Када је коначно освојена „Албанија” борци 2. чете Четвртог батаљона ушли су у ову зграду да покупе своје мртве и рањене другове и на самом врху, испод заставе, нашли су рањеног Миладина.

Миладин се после брзог опоравка од задобијене ране вратио у своју јединицу и наставио борбу против Немаца на Сремском фронту, до своје погибије код Кајишевца, села између Солтина и Граброва, јуришајући храбро на немачке бункере, 18. децембра 1944. године.

На Сремском фронту, исте године кад и Миладин, погинуо је и његов три године старији брат Јордан. А Миладинов најмлађи брат, Милан, рођен 1925. године, као борац Прве пролетерске бригаде, учествовао је у ослобађању Београда, октобра 1944. године.


Коментари6
46d83
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља