понедељак, 22.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:13

У диктатурама нема озбиљних политичких неслагања

четвртак, 22.10.2015. у 08:15

У потпуности се слажем са г. Чкребићем да имамо потпуно супротне погледе на раздобљетитоизма о коме је реч и на улогу коју су у то време имали (српски) министри спољних послова. Чини ми се да је и сам г. Чкребић уочио у чему се ми разликујемо. За разлику од њега, мислим да се односи у коалиционој влади Ангеле Меркел у Немачкој или у влади Мануела Валса у Француској данас не могу ни на који начин поредити са односима унутар СКЈ у доба Титове владавине. Партија и држава, вреди нагласити, под Ј. Б. Титом, нису ни у једном тренутку биле раздвојене. Г. Чкребић упорно инсистира да је ДСИП утицао на доношење одлука о спољној политици СФРЈ. Међутим, руководиоци ДСИП-а били су позивани на седнице партијског врха само као техничка лица, а због потребе да изнесу додатна обавештења. Одлуке о спољној политици усвајане су увек на највишим партијским форумима, и то само у случајевима кад их Тито већ раније није сам донео. Иницијативе српских министара спољних послова јесу биле повремено разматране, али по правилу нису биле ни уважаване нити усвајане. Тито, иначе, није веровао српским кадровима (осим извесно време Александру Ранковићу), нити је са њима имао ону блискост коју је имао на пример са Едвардом Кардељем и Стјепаном Стевом Крајачићем. Васпитаник Коминтерне, Ј. Б. Тито се превасходно ослањао на мишљења уског круга старих, проверено оданих партијских сарадника из предратних московских дана. Накнадно величање улоге српских кадрова и њиховог наводног супротстављања Титу, осим у њиховим мемоарима, нема опипљивог упоришта у расположивој архивској документацији. Ево и једног конкретног случаја: да ли су српски кадрови у партији и ДСИП-у било када и у било којој форми захтевали заштиту прогоњене српске мањине у Румунији, Мађарској или Албанији, или је то право било резервисано искључиво за словеначку и македонску мањину у суседним државама?

Ако се уопште може говорити о некој врсти размимоилажења у Титово време, тога јесте било, у појединим партијским телима, али никада око праваца у спољној политици. Могу се наћи примери када су из ДСИП-а стизале одређене иницијативе, али одлука никада није припадала њима. Чуди ме ипак да Чкребић ни данас не разликује комунистичку диктатуру, тзв. демократски централизам, од вишепартијске демократије у њеном парламентарном облику. У западним демократијама било је министара спољних послова који су подносили оставке када нису прихватани њихови предлози, као на пример оставка Џефрија Хоа, британског министра спољних послова, који је напустио владу Маргарет Тачер због неслагања око политике према Европској еконoмској заједници, што је довело и до пада владе само неколико недеља касније. Тако нешто под Титовом једнопартијском диктатуром једноставно није било могуће.

Франк Валтер Штајнмајер је, у име немачких социјалиста у коалицији са конзервативном странком ЦДУ Ангеле Меркел, и има сасвим опипљив утицај у одређивању спољне политике Немачке. Сетимо се, исто тако, случаја Ханса Дитриха Геншера: каква би била судбина СФРЈ да овај вођа немачких либерала није био министар спољних послова у коалиционој влади Хелмута Кола, и да није имао одлучујући утицај на политику Бона према Југославији? Али, чак и кад није у питању коалициона влада, као што је било случајева у Француској ― а то могу да потврдим из личног дипломатског искуства ― министри спољних послова попут Б. Кушнера или А. Жипеа суштински су утицали на спољну политику председника Николе Саркозија, на пример око Косова. Апсурдно је, дакле, закључивати да је слобода акције Титових министара спољних послова била иста или приближна као у владама западних демократија.

Никакве сличности, понављам, не може бити између комунистичке диктатуре, макар она била и формалносамоуправног типа, и демократски изабраних влада, образованих из већине по окончању вишестраначких избора. У демократским владама на Западу министри су одговорни парламенту, а комунисти искључиво свом неприкосновеном вођи, који је уједно и партијски и државни шеф. Пошто се изгледа око ових основних чињеница не можемо сложити, са жаљењем констатујем да је даља полемика саг.Чкребићем немогућа, али му остајем захвалан на труду који је уложио као пажљиви читалац мојих текстова.

Историчар


Коментари18
bc0ec
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља