понедељак, 25.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 24.10.2015. у 09:05

Кад склониш велике појаве се бумбари

(Фото: Т. Јањић)

Три издавачке куће: „Штампар Макарије” (Београд), „Ободско слово” (Подгорица) и „Херцеговина издаваштво” (Требиње), објавиле су изабрана дела Рајка Петрова Нога (1945), у седам књига: Поезија I („Зимомора”, „Зверињак”, „Безакоње”, „Хајдучија”, „Родила ме тетка коза”), Поезија II („Лазарева субота”, „На капијама раја”, „Недремано око”, „Не тикај у ме”, „Преко пепела”), Проза I („Јечам и калопер”, „Запиши то, Рајко”), Проза II („С мене на уштап”, „Беседе”), есеји: „Сузе и соколари”, критике: „Јеси ли жив”, Књига о Скендеру (Сонети и поеме Скендера Куленовића, Разговори, Хронологија).Графичком лепотом књига бавио се Михаило Павићевић. То је био повод за разговор са познатим песником.

Да ли је овај комплет књига – подвлачење црте, или тек мали предах пред друго песничко полувреме?

Удружени издавачи из Србије, Републике Српске и Црне Горе објавили су ових седам књига у које је стало мојих седамдесет година. По идеји уредника и песника Радомира Уљаревића – Михаило Павићевић је разиграо и распевао крстолике ликове и знамења са стећака и од њих направио амблеме за лице књига, а ћошкастим словима назначио мој карактер. Какво друго полувреме? Друго полувреме траје од 2003. године када су ми „анђели певали”. Онај у чијој је то надлежности милостиво је тада рекао: Хајде још мало! Али под строгим условима. Тих услова се придржавам, и за то време објавио сам пет књига. Када је Дучић у Америци имао оволико година није ли се о њему писало као о „остарелом песнику” који је изгубио компас. Ваљда зато што је био уз свој страдални народ. У Србији су Десанка Максимовић (96) и Добрица Ћосић (93) дигли високу и недостижну старосну пречку. Ваља поживети да би се нешто написало, говорио је Андрић. Нема другог полувремена; ово што је остало, спортски речено, то је надокнада, и у њој је најважније да се човек не обрука.

У књизи „Запиши то, Рајко”, с пуно љубави, пишете о нашим најзначајнијим писцима. Кога, ипак, издвајате?

Потрефи се да онај који ништа нема пронађе језик. И тада бескућнику –поезија почиње да бива кров. Тамо сам склањао главу. Почео сам да освајам традицију. И да посвајам своју књижевну породицу. Топлину коју сам имао, па изгубио, у патријархалној и побожној породици, полако сам надокнађивао, прво у својој тек заснованој, па онда у књижевној, шареној и шароликој породици, све погледујући горе на пралик, на Божју породицу. У књижевној, као и у свакој другој породици, има нас и оваквих и онаквих, па зато никога не бих издвајао ни из ње изгонио. Добри су, какви су да су.

Топло, с много емоција, пишете и о Бранку Ћопићу. Да ли је он добио место које му припада у српској књижевности?

У сонету – епитафу Бранку Ћопићу који се зове „Витез Тужног Лика” има један вокативни оксиморон: Снаго Подаништва. Ћопић је о себи говорио као о преиспољној кукавици, а по дубоком, босјачком осећању света, био је храбрији од свих поданика. А сви смо били поданици. И кад оболе, велики писци нам шаљу извесне поруке. Са највећим тиражима и хонорарима, Ћопић је био уобразио да неће имати да плати кирију и струју. Већи део народа већ није имао. Слутио је да ће доћи „мрке убице с људским лицем”. Зар нису дошле? Још нисмо свесни шта се његовим суновратом, са Бранковог моста на бетон, у свима нама суновратило. Ваља видети емулзију тешке меланхолије и расточености на његовој последњој фотографији и заљуљана слова у опроштајном писму које се завршава: „Збогом лијепи и страшни животе”, и чути тај неми акорд најширег осмеха који се прелива преко ледене туге. „Јутро плавог сљеза о бетон се сасу”.А што се увек променљивог места у српској књижевности тиче, није он једини међу највећима које ови што данас харају ћушкају у заборав.

Многе велике српске писце већ смо заборавили, нико их више не помиње. Како то објашњавате?

Прво велике изједначиш са осредњим, а онда високу књижевност са тривијалним. Систематски радиш на инверзији вредности. У зиндан зазидаш Његоша. Да буде прћија Дуговладајућег Велеума. Ћушкаш Андрића комшијама и суседима. Заборавиш округлу годишњицу Црњанског. За Мешу Селимовића кажеш да је и онако њихов. Питаш одакле је тај Владан Десница и где су ти Двори Јанковића. Ћопића и Михаила Лалића ставиш у партизанску ладицу и закључаш. Превратничког Миодрага Булатовића учиниш епигоном његових епигона. Ако већ кога мораш да поменеш, помени Киша и Пекића. Понекад и Ковача. Заборави Драгослава Михаиловића, који се, равнотеже ради, уз онај тријумвират помињао. Кад склониш велике, ето комотног простора за патуљке и егзотичне бумбаре, чије се књиге читају као да су на страном језику написане, а онда на српски лоше преведене. То се данас зове рад на „промени свести”. На распамећивању. Само залудна им је работа. Велики писци имају незгодну склоност да васкрсну.

Занимљиво је и сећање на Радована Караџића. Пријатеља се, упркос свему, не одричете?

Јавља ми се два пута месечно. Миран и прибран, мене бодри да издржим. Пролог у „ремоару” –„С мене на уштап” – потписан је псеудонимом Даба Шон (Да Баш Он), кинески писац. Тамо, између осталог, пише да су „сви романи помало дневници, мемоари, сећања и машта, ремоари, мемоари фантасте”. То су Радованове речи. Најбољи су кад нису баш сасвим тачни, рекао би Црњански. Да, ја сам одан пријатељ. У мојој милости су сви који су свезани, нарочито они који су се изборили за Српску. Такав ме пријатељ запао.

Косово и Метохија – опет су политичка мода. Шта нам, по вама, ваља чинити?

Косовски завет је друго име Србиново. Косово, које је родно место Цркве и Државе, одувек је грдно судилиште. Насред њега је заиста Содом запушио. Какав референдум о Косову? Добро је рекао Владимир Димитријевић: тај референдум је обављен 1389. и 1912, али и 1804, 1941, 1999. Сила узме земље и градове... Нико, апсолутно нико није овлашћен да потпише како Косово није наше. „Пре свачији сужњи, но ичије слуге”!И тако ће бити док нас буде, до краја света. И још мало после тога.

-------------------------------------------------------------

ЕУ у Србији

Видите ли Србију у Европској унији?

Србију не видим у Европској унији. Али видим ЕУ у Србији: у влади, у министарствима, у војсци, у школству, у здравству, у култури, у књижевности, у цркви, у породици, у надземљу, у подземљу. И видим наше усрећитеље који су вољни да им дају и што им не траже.Антрфиле 2

-------------------------------------------------------------

Промоција у Скупштини Београда

У свечаној сали Скупштине Града Београда, данас у 13 часова, о изабраним делима, у седам књига, и књижевном стваралаштву Рајка Петрова Нога, говориће: Матија Бећковић, Јован Делић, Драган Хамовић, Желидраг Никчевић и Радомир Уљаревић. Аутор ће читати своје стихове, а програм води Нина Мудринић.

Коментари6
37cf4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља