петак, 19.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Косово као парадржава

среда, 28.10.2015. у 08:15

Државе су само оне територије на којима политичке и правне институције функционишу на стабилан, предвидив и цивилизован начин, а остало су ливаде и поља, просте територије, које се не могу назвати државама у функционалном значењу те речи. Последња држава која се на овим просторима могла назвати државом у правом смислу речи, уз све своје демократске дефиците, била је социјалистичка Југославија. У тој држави се знао елементарни ред, а пре свега оно што и даје дефиницију једној држави да се може назвати таквом – коришћење силе која треба да буде искључиво у рукама државних органа и која не може бити у било каквим парадржавним и псеудодржавним структурама.

После распада Југославије државе наследнице нису успеле да постигну претходни степен безбедносне културе, насиље је почело да се прелива испред и иза државног система, те је оружје завршило у рукама трећеразредних посластичара, који га нису користили у државне, већ у приватне сврхе. Ниједна од држава наследница велике Југославије неће у том погледу бити потпуно безгрешна, јер ће све дозволити разноразним „клановима“ да преузимају ингеренције државе, али ће ипак тиме најмање бити захваћене оне државе које су на време успеле да изграде савремену институционалну структуру, попут Словеније, и да се интегришу, пре осталих, у шире институционалне поретке каква је ЕУ. С друге стране, тиме ће бити највише захваћени они политички ентитети, који у правном, институционалном и цивилизацијском смислу стоје ни на небу ни на земљи и који већ на први поглед не обећавају да могу постати ефикасне и уређене државе. Од свих држава наследница бивше СФРЈ и осталих ентитета који су произашли из ње, такозвана држава Косово је, иако ни друге нису баш неки узор државног и институционалног реда, најмање обећавајућа у смислу безбедносних и правних гаранција сопственим грађанима. Ентитет у којем се неколико пута заредом у највишем законодавном телу пали сузавац као да је реч о стадиону не може бити назван уређеном државом. Једнако тако, ентитет на чијој територији је извршен последњи етнички мотивисан погром на овим просторима попут оног 2004. године над косовским Србима, а да починиоци нису до данас процесуирани, тешко се може назвати поузданом државом. Коначно, ентитет на којем, као што је познато свима који имају кредибилне информације са терена, владају разни племенски кланови, у друштву где рођачке везе значе више него у било ком друштву западног Балкана, не може бити назван кредибилном државом. Све у свему, такозвана држава Косово данас је више ентитет него држава,и то су главни разлози зашто можемо бити скептични према давању овом ентитету пуне државности у међународним организацијама и, напослетку, у Уједињеним нацијама.

То је и разлог зашто споразум између Србије и „Косова“ – по узору на споразум између две Немачке из 1972, по коме су ове две државе, без узајамног формалног признања, од стране других међународних фактора добиле пуну државност, укључујући и столицу у УН – у овом моменту тешко може бити одговарајући - пре свега када се узму у обзир безбедност и права грађана овог ентитета, без обзира на њихову националност. Колико су друштвеним нередом који влада на „Косову“ погођени не само Срби, већ и сами Албанци, говоре таласи њихове емиграције са „слободног“ Косова у друге делове света. Тек је посебно питање давања безбедносних, правних, културних и свих осталих гаранција српској заједници на Косову кроз, у Бриселу испреговарану, Заједницу српских општина (ЗСО), која се тешко и плашљиво дефинише у атмосфери одређеној сузавцем и унутаралбанским племенским надгорњавањима, где чак и премијер те такозване државе није потпуно сигуран у своју безбедност.

Косово највећим својим делом већ деценију и по реално функционише независно од државе Србије и држава Србија, наравно, не може да има било какву одговорност у погледу тога што тамо нису изграђене кредибилне институције. Али држава Србија има легитимно право да буде забринута што Косово покушава да заокружи такву – фактички недовршену, неуредну и непоуздану државност. Држава Србија, и не само она већ и сви они који у данашњем свету размишљају демократски, институционално и одговорно, могу да буду скептични према заокруживању косовске „државности“ из само једног разлога – зато што досадашње искуство показује да Косово има ограничене капацитете да функционише као уређена држава у којој би се сви њени грађани осећали сигурно без обзира на националност.

Научни сарадник на Институту друштвених наука


Коментари1
53f77
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља