недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:55

Зашто Србија спава

петак, 30.10.2015. у 08:10

Невероватно! Непојамно! Да човек не поверује! Пре десетак дана у Паризу Извршни савет Унеска је својом препоруком широм отвориоврата пријему Косова у ову организацију задужену за очување светске културне баштине. То значи да ћемо за коју недељу кључеве Високих Дечана, Пећке патријаршије и Грачанице, вољом светских моћника, морати да предамо у руке онима који су не тако давно сладострасно ломили крстове са купола наших светиња. Но, није непојамно то што је таква одлука донета. Ма колико огрезла у неправди – она је била очекивана, као и свака друга која је анкерисана и стратешки закуцана од стране моћних. Темељно, корак по корак – реализује се оно што је већ одлучено. А одлучује се у кабинетима господара света и онда се у представи за медије, на заседањима на којима тобоже исто вреде гласови САД и Гвинеје Бисао, само формално објављује и легализује.

Невероватно је то што је Србија остала нема. Што се није пробудила и побунила, што није дигла глас. Што није ни бекнула док јој се ампутира најважније део душе, историјског памћења и националног идентитета. Што није ни трепнула док је завршно черече, растачу и разграђују јој темеље у којима су уграђене кости њених предака.

Не мислим, при том, на ону Србију коју у својим стереотипним активностима, лимитираним дипломатском етикецијом, представља Ивица Дачић. Истини за вољу, видело се да се улаже велики труд, да се путује, бори и анимира део светске заједнице која још има какву-такву аутономност у доношењу одлука и снагу да се одупре вољи најсилнијих и најбогатијих. Мислим на Србију – на народ, на младост, на интелигенцију, на уметнике, професоре, на Србију на њивама и међу шљивама. Да ли таква данас уопште постоји или је таква Србија ишчилела у романтичном поетском сећању на нешто што смо некада били? Оно што је красило непоновљиву особеност непомирљивог српског духа о којем је писао Гете и што нам је вековима давало снагу да опстанемо.

Да ли уопште имамо свест о томе шта нам се дешава, шта нам се за вјеки вјекова отима мимо наше воље и здравог разума? Или нас је нарав губитника увела у стање потпуне аморфности, хибернације и дубоког сна. Из којег се не будимо.

Можемо ли замислити како би се владали Јевреји ако би неко покушао да им преотме Зид плача у Јерусалиму? Или, ако би Французима неко рекао да катедрала Нотр Дам више није њихова? Шта би се догодило кад би нашим америчким пријатељима одузели Кип слободе у Њујорку? Да ли би и како протестовали Италијани ако би им неко декретом узео базилику Св.Петра? Колико би Римљана изашло на улице? А ми? Кротки, повијене главе, без озбиљног протеста, без отказане представе, концерта, фудбалске утакмице, изложбе цвећа... без иједног озбиљног скупа владајуће или било које опозиционе партије?

Далеко било да позивам на анархију и вандализам или на, не дај боже, паљење амбасада, што је својевремено био изум тадашње владајуће гарнитуре. Мислим на снажан масовни, мирни, цивилизовани протест – на којем би милион Срба достојанствено рекло: Не! Мислим на скуп на којем би под окриљем националног консензуса били сви којима је Србија домовина, без обзира на политичку оријентацију – на којем бибили и звездаши и партизановци, и „есенесовци” и демократе, и радници и сељаци, и академици и конобари...Које би предводили: српски патријарх, председници владе и државе, политички прваци,

истакнути спортисти, уметници...После којег би – уз снажну поруку свету да постојимо – и нашим представницима било лакше да се се боре и преговарају у име свих нас...

Пусти снови... Та врста националне свести и романтизма, бојим се, не станује више овде. Додуше, лепо је што је на интернету покренута петиција против уласка Косова у Унеско, за сваку је похвалу што је стотинак самосвесних студената Правног факултета покренуло протестну шетњу улицама Београда. На њој је, додуше, према проценама надлежних, било далеко мање људи него на недавној геј паради – чији је, да будемо искрени, фактички суорганизатор била држава Србија. У логистици, у инфраструктури, у обезбеђењу... Дакле, геј парада и протест – може, како би свет запазио наш напредак у демократским слободама, а народни протест против отимања душе и историјског корена нашег народа – никоме није пао на памет.

И док је свима, нажалост, јасно да је Косово у Унеску готова ствар, наша власт изјављује да ћемо наставити да се боримо, да предаје нема...То је уједно био и закључак хитно сазваног заседања свих најважнијих српских глава у кући на Андрићевом венцу, којем је присуствовао и председник САНУ, академик Владимир Костић, а он само неколико дана раније изјавио да је „дошао тренутак да неко народу каже да је Косово дефинитивно изгубљено”. Међутим, по угледу на некадашње пленуме извршних секретара ЦК – на поменутом скупу, којем је председавао председник Србије – исказана је одлучност и потпуно јединство у погледу одбране Косова. Дакле, можемо мирно да наставимо да спавамо.

Глумац, редитељ, сценариста


Коментари46
5c8be
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Колумнисти
Остали коментари
Остали коментари

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља