среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:09

Политичари и месо на полиграфу

петак, 06.11.2015. у 08:15

Када би полиграф био поуздан требало би да накачимо лагане, мобилне полиграфе око врата сваком политичару. Убрзо би се појавила потреба за напреднијом справом која би интерпретирала полуистините изјаве, незнање, празна обећања и подсећала на заборављене афере – био би то мобилни Сократ који поставља питања и износи контрааргументе. Наш једини полиграф су медији и институције, али они често доприносе конфузији и учествују у манипулацији грађана.

Полиграф је добар у доказивању невиности исто колико је емисија „Тешка реч” заиста тешка за Александра Вучића. Председник владе каже да је Бојан Пајтић могуће лажов чим одбија да иде на полиграф. Према реномираном часопису „Сајколоџи тудеј”, бивши агент ФБИ Џо Наваро, позивајући се и на оцену Америчке академије наука из 2002, пише да је полиграф врло непоуздан јер мери психолошке реакције на задата питања, али не мери лажи. Тест је субјективан јер зависи и од тога како ће испитивач прочитати резултате. Пајтићева идеја да он и Вучић заједно иду на полиграф на страном терену (јер Небојша Стефановић неће судити поштено) такође је лакрдијашење. Синиша Мали, образлажући откуд двадесет четири стана у Бугарској, пожалио се на опозициону хајку. Што је баш он сад на насловној страни, а не Пајтић који је требало да иде на полиграф, пита Мали на конференцији. Док се он правда, у позадини стоји икона Богородице. Да, погледајте снимак – филмски предивно.

Ревносно новинарство уместо полиграфа треба да доводи у питање и друге одлуке Малог, од његовог доктората, преко приватизација пре више од десет година, до „Београда на води”: јавни простор се третира као приватни, наше обавезе су дефинисане, а њихове нејасне, улагање инвеститора је знатно ниже од обећаваног, без гаранција за тридесетогодишњу будућност изградње.

Износити површно мишљење лакше је него рећи истину. У случају продаје „Телекома” не расправља се о јавном интересу, већ Александар Влаховић наводи (у вестима Б92) недостатак „корпоративне културе” у Србији као разлог да се ова фирма прода. То је само мишљење, а не аргумент заснован на студији, и њиме се поручује да грађани нису у стању да воде сопствена предузећа, што је замена теза јер су покрадене приватизације далеко битнији фактор од колонијалног менталитета. Слично је и са односом према ММФ-у. Приликом посета ММФ-а и дискусијама о Грчкој требало би подсећати да је ММФ својим огромним зајмовима Југославији осамдесетих и програмом стезања каиша допринео економском урушавању и расту међунационалних тензија. Дакле, сређивање јавних финансија којима се рекламира влада је позитивно на папиру, али оно не доноси раст плата или привредни раст. Обавља се пресипање новца, а не стварање вредности.

Уместо да у секцији за науку и медицину (већина медија је нема) анализирају обавештење Светске здравствене организације о вези црвеног меса и рака, медији су објавили помпезне наслове. Анализом бисмо дошли до тога да веза постоји, али је слабија: око милион људи у свету умре од рака изазваног пушењем, 600.000 од алкохола, а 34.000 од рака изазваног исхраном прерађеним месом, пише „Њујорк тајмс”. Вино је добро, а алкохолизам није, као што је сунце добро, а може и да изазове рак. Један коментатор је тачно приметио да је ово и класно питање јер лошије месо, алкохол, пушење и стрес иду заједно са сиромаштвом. Никако да нека организација прогласи сиромаштво канцерогеним! Код нас је ова дискусија могла да се осврне на нехуман третман стоке у свету, кљукање антибиотицима, хормонима и на огроман утицај масовног узгоја на климатске промене. Дискусија би одвела у смеру Србије као могућег примера за еколошко бављење пољопривредом, нека врста Исланда за ту грану. Онда бисмо питали шта нас кочи у томе? Вероватно бисмо дошли до мафије која увози месо и саботира пољопривреду.

Отворена, стручна расправа не постоји. Пре три недеље излагао сам на Бијеналу у Франкфурту у Музеју примењених уметности поред видео-радова ветерана Вилијама Кентриџа и Гери Хила. У Србији нисам сигуран да ми се више исплати да приказујем на фестивалима кратког метра у којима седе чиновници; пре ћу у кафани, у оквиру Синемале, коју је неформално организовала моја другарица и сваког уторка окупи стотинак људи за пројекције. Помињем ово јер Музеј савремене уметности није отворен и не постоји дискурс о кадровским решењима и разлозима за неиспуњено обећање, упркос томе што је сат одбројао. Тасовац избегава разговоре са новинарима, а почетком године је изјавио да не разматра „могућност да музеји не буду отворени и један секунд после”. Политичари одшетају од новинара без речи, а некада чак и телохранитељи забрањују снимање.

Некадашњи лабуриста Тони Бенет је као основних пет демократских питања за моћнике навео: „Коју моћ имаш? Како си добио моћ? У чијем интересу је спроводиш? Коме одговараш? И како могу да те се отарасим?” То је полиграф за наше политиканте и сви су пали на тесту.

Редитељ


Коментари6
1445c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља